NOJE i njegova porodica zbijeni jedno uz drugo slušaju kako se nebo otvara i počinje snažan pljusak. Njihova lica se jedva naziru pod bledom, treperavom svetlošću uljane svetiljke. U očima im se vidi napetost dok slušaju kako kiša udara u krov arke i u bujicama se sliva niz njene stranice, stvarajući zaglušujuću buku.

Dok Noje posmatra svoju vernu ženu i tri odana sina i snahe, srce mu je prepuno zahvalnosti. U ovom najmračnijem trenutku u ljudskoj istoriji, on nije izgubio nadu jer su njegovi najmiliji pored njega, na sigurnom. Možemo ga zamisliti kako u ime porodice upućuje molitvu i zahvaljuje Bogu, pokušavajući da svojim glasom nadjača buku.

Noje je imao izuzetnu veru. Upravo zbog toga je njegov Bog Jehova zaštitio celu njegovu porodicu (Jevrejima 11:7). Ali da li je vera postala manje važna onog trenutka kad je kiša počela da pada? Nikako. Ona će im i te kako biti potrebna u danima koji predstoje. Vera je neophodna i nama koji živimo u ovim burnim vremenima. Pogledajmo zato šta možemo naučiti iz Nojevog primera.

Kiša je pljuštala „četrdeset dana i četrdeset noći“ (Postanak 7:4, 11, 12). Nivo vode je neprestano rastao. Noje je video da njegov Bog Jehova u isto vreme štiti pravedne i kažnjava zle.

Potop je okončao pobunu koja je izbila među anđelima. Povedeni za Satanom, mnogi anđeli su sebično napustili „svoje pravo prebivalište“ na nebu kako bi živeli sa ženama. Iz tih veza je nastalo neprirodno potomstvo, nefilimi (Judina 6; Postanak 6:4). Satana je sigurno bio oduševljen tom pobunom jer je čovečanstvo — kruna Jehovinog stvaranja na zemlji — palo na još niže grane.

Međutim, nabujale vode su naterale buntovne anđele da zauvek napuste fizička tela koja su uzeli i vrate se u duhovno područje. Ostavili su svoje žene i potomke da poginu u Potopu zajedno sa ostatkom čovečanstva.

Još u vreme Enoha, skoro sedam vekova ranije, Jehova je počeo da upozorava ljude da će uništiti zle i bezbožne (Postanak 5:24; Judina 14, 15). Ali ljudi su bivali sve gori i gori, uništavajući zemlju i puneći je nasiljem. Sada ih je stigla kazna. Da li su se Noje i njegova porodica radovali što je toliko njih izginulo?

Nisu, baš kao što se nije radovao ni milosrdni Bog (Jezekilj 33:11). Jehova je učinio sve kako bi se spaslo što više njih. On je dao zadatak Enohu da upozorava ljude. On je uputio Noja da gradi arku. Noje i njegova porodica su decenijama naporno radili na tom ogromnom poduhvatu, naočigled svima. Osim toga, Jehova je postavio Noja za „propovednika pravednosti“ (2. Petrova 2:5). I on je poput Enoha upozoravao ljude na osudu koja će zadesiti  svet. Kako su oni reagovali? Isus, koji je te događaje posmatrao s neba, kasnije je rekao o Nojevim savremenicima: „Nisu obraćali pažnju dok nije došao potop i sve ih odneo“ (Matej 24:39).

Možemo zamisliti kako je bilo Noju i njegovoj porodici prvih četrdeset dana nakon što je Jehova zatvorio vrata arke. Dok nemilosrdna kiša dan za danom dobuje po krovu, njih osmoro se već polako navikavaju na nov način života — brinu jedni o drugima, održavaju svoj dom i staraju se o životinjama. A onda se u jednom trenutku ta ogromna konstrukcija snažno uzdrmala. Arka se pokrenula! Nabujale vode je nose i podižu sve više i više, sve dok nije „plovila visoko iznad zemlje“ (Postanak 7:17). Kakav izvanredan dokaz sile Svemoćnog Boga, Jehove!

Noje je sigurno veoma zahvalan — ne samo zato što su on i njegova porodica na sigurnom već i zato što ih je njihov milosrdni Bog koristio da upozore ljude. Možda je izgledalo da je njihov trud svih tih godina bio uzaludan. Niko se nije odazvao! Noje je verovatno imao braću, sestre i nećake, ali niko ga nije slušao osim članova najuže porodice (Postanak 5:30). Sada, dok se tih osam duša nalazi u sigurnosti arke, verovatno im utehu donosi saznanje da su posvetili dosta vremena pružajući ljudima šansu da prežive.

Jehova se nije promenio (Malahija 3:6). Isus Hrist je objasnio da su naši dani umnogome slični „Nojevim danima“ (Matej 24:37). I mi živimo u jednom posebnom vremenu. Problemi koji pogađaju čovečanstvo su ogromni, ali današnji iskvareni svet će uskoro doći svom kraju. Božji narod prenosi poruku upozorenja svima koji žele da slušaju. Da li ćete se odazvati? Ako ste već prihvatili tu poruku koja spasava živote, da li ćete je deliti s drugima? Noje i njegova porodica pružaju primer svima nama.

Dok je arka prepuštena uzburkanom moru, njeni putnici osluškuju zavijanje i  škripu ogromnih dasaka. Da li se Noje brine da arka neće izdržati pod naletom talasa? Ne. Možda današnji skeptici to dovode u pitanje, ali Noje nije gajio sumnje. Biblija kaže: „Verom je Noje [...] sagradio arku“ (Jevrejima 11:7). U šta je Noje verovao? Jehova je sklopio savez s njim — obećao je da će njega i njegovu porodicu zaštititi tokom Potopa (Postanak 6:18, 19). Zar onaj koji je stvorio svemir, zemlju i sva živa bića na njoj ne može da sačuva arku? Naravno da može. Noje se s dobrim razlogom uzda u to da će Jehova održati obećanje. I zaista, on i njegova porodica su se ’spasli prošavši kroz vodu‘ (1. Petrova 3:20).

Nakon četrdeset dana i četrdeset noći, kiša konačno prestaje. Po našem kalendaru, bilo je to negde u decembru 2370. pre n. e. Ali putovanje arkom još nije došlo svom kraju. Ovo usamljeno plovilo pluta na beskrajnoj vodenoj površini, visoko iznad planinskih vrhova (Postanak 7:19, 20). A unutra sve vrvi životom. Noje sa svojim sinovima, Simom, Hamom i Jafetom, obavlja teže poslove u brizi oko životinja. Oni ih hrane, brinu o njihovom zdravlju i čiste mesta gde spavaju. Kao što je učinio da ta divlja stvorenja budu pitoma kada su ulazila u arku, Bog se sigurno pobrinuo da tako ostane i za vreme Potopa. *

Noje je po svemu sudeći pažljivo vodio brodski dnevnik. Zabeležio je kada je kiša počela i kada je prestala. Takođe je zapisao da su vode prekrivale zemlju 150 dana pre nego što su počele da opadaju. A onda se jednog značajnog dana arka lagano zaustavila „na brdima Ararata“ u današnjoj Turskoj. To je bilo u aprilu 2369. pre n. e. Sedamdeset tri dana kasnije, u junu, počeli su da se naziru planinski vrhovi. Posle tri meseca, u septembru, Noje je odlučio da skloni jedan deo krova. To sigurno nije bilo lako, ali su prvi dašak svežeg vazduha i zraci svetlosti nagradili sav trud. Nešto pre toga, Noje je želeo da proveri da li je život na tlu moguć i bezbedan. Poslao je gavrana, koji je više puta odletao i opet doletao da bi se odmorio na arci. Zatim je pustio golubicu koja mu se vraćala sve dok nije našla mesto gde da sleti (Postanak 7:24–8:13).

Nije teško zamisliti kako je izgledao život Noja i njegove porodice u arci. Duhovne stvari su im bile najvažnije — redovno su se okupljali da bi se molili i razgovarali o tome kako ih je nebeski Otac zaštitio. Kada je donosio važne odluke, Noje se uvek oslanjao na Jehovu. Čak i nakon više od godinu dana provedenih u arci, iako je video da je zemlja „potpuno suva“, Noje nije na svoju ruku otvorio vrata i izveo porodicu na svetlost dana (Postanak 8:14). On je čekao Jehovinu zapovest.

Poglavari porodica mogu mnogo naučiti od ovog vernog čoveka. Bio je dobro organizovan, marljiv, strpljiv i štitio je svoje ukućane. Iznad svega, Jehovina volja mu je uvek bila na prvom mestu. Ako se u svemu tome ugledamo na Nojev primer, bićemo pravi blagoslov za naše najdraže.

Konačno, Jehova se obraća Noju: „Izađite iz arke, ti i tvoja žena i tvoji sinovi i žene tvojih sinova.“ Porodica poslušno napušta arku. Zatim izlaze i životinje. Da li je to bio divlji stampedo? Naravno da nije, jer se u zapisu kaže da su izašle „po svojim vrstama“ (Postanak 8:15-19). Našavši se napolju, u brdima Ararata, Noje i njegova porodica udišu čist planinski vazduh i uživaju u pogledu. Pred sobom vide očišćenu zemlju. Nema više nefilima, nasilja, buntovnih anđela i zlog ljudskog društva! * Čovečanstvo ima priliku za novi početak.

 Noje zna šta treba da čini. On želi da prinese žrtvu Bogu. Gradi oltar, a zatim za žrtve paljenice bira čiste životinje, koje je u arku unosio „po sedmoro“ (Postanak 7:2; 8:20). Da li Jehova prihvata te žrtve?

Biblija daje odgovor sledećim rečima: „Jehova je osetio ugodan miris.“ Bol koji je nastao u Božjem srcu kad je svet bio prepun nasilja sada je iščezao pred prijatnim prizorom verne porodice koja je odlučna da vrši njegovu volju. Jehova od njih nije očekivao savršenstvo. U istom stihu se dodaje da je „čovekovo srce sklono zlu od njegove mladosti“ (Postanak 8:21). Osmotrimo kako je Jehova dalje pokazao strpljenje i samilost.

Bog sa zemlje uklanja prokletstvo koje je izrekao još u danima pobune Adama i Eve, zbog čega je zemljoradnja postala izuzetno naporan posao. Lameh je dao svom sinu ime „Noje“, što verovatno znači „odmor“ ili „uteha“, i tako prorekao da će on voditi ljude do vremena kada će zemlja biti oslobođena tog prokletstva. Noju je sigurno bilo veoma drago kada je shvatio da se to proročanstvo ispunjava i da će obrađivanje zemlje biti jednostavnije. Nije čudo što Noje ubrzo počinje da se bavi zemljoradnjom! (Postanak 3:17, 18; 5:28, 29; 9:20).

U isto vreme Jehova svim Nojevim potomcima daje jasne, jednostavne zakone koji će ih voditi, kao što su zakoni o ubistvu i upotrebi krvi. Bog takođe sklapa savez sa čovečanstvom i obećava da nikada više neće pustiti potop koji bi uništio život na zemlji. Da bi potvrdio te reči, Jehova ljudima prvi put pokazuje jedan divan prirodni fenomen — dugu. Sve do danas, svaka duga je utešan podsetnik na ovo Jehovino obećanje (Postanak 9:1-17).

Da je priča o Noju samo jedna bajka, možda bi se završila s tom dugom. Ali Noje je bio stvarna ličnost i njegov život nije bio ružičast. U to vreme je ljudski vek bio mnogo duži i ovaj verni čovek je živeo još 350 godina i doživeo dosta patnje. Napravio je ozbiljnu grešku kada se jednom prilikom napio, a stvari su postale gore kada je njegov unuk Hanan počinio još ozbiljniji greh koji je njegovoj porodici doneo velike probleme. Noje je video kako njegovi potomci upadaju u grehe kao što su idolopoklonstvo i nasilje u Nevrodovim danima. Doduše, Noje je takođe video kako njegov sin Sim pruža dobar primer svojoj porodici (Postanak 9:21-28; 10:8-11; 11:1-11).

Kao i Noje, i mi treba da istrajemo i ostanemo verni. Ako ljudi oko nas ne priznaju pravog Boga ili ga napuste, mi poput Noja treba da ostanemo na pravom putu. Jehova veoma ceni našu veru i istrajnost. Kao što je Isus Hrist rekao, „ko istraje do kraja, taj će biti spasen“ (Matej 24:13).