ZBOG bolesti sam paralizovana od struka naniže. Majka i ja smo živele u siromašnom kraju Fritauna i delile smo dvorište s još nekoliko porodica. Stidela sam se svog izgleda i plašila se reakcije nepoznatih ljudi, pa sam se za 18 godina samo jednom usudila da izađem iz našeg zajedničkog dvorišta.

Kad sam imala 18 godina, misionarka Polin Landis svedočila je u našem komšiluku i ponudila mi da proučavam Bibliju. Rekla sam joj da ne znam da čitam i pišem, na šta je ona odgovorila da će me naučiti i to. Prihvatila sam njen predlog.

Uživala sam u onome što sam učila iz Biblije. Jednog dana sam pitala Polin da li bih mogla da dođem na sastanak koji se održavao u jednoj kući, nedaleko od mene. „Mogu da se krećem pomoću drvenih blokova“, rekla sam joj.

Kad je Polin došla po mene, majka i komšije gledali su me sa zebnjom. Uzela sam moje drvene blokove i stavila  ih na zemlju. Zatim sam se dlanovima oslonila na njih i čvrsto ih stegnula. Kretala sam se pomerajući napred jednu pa drugu ruku, pomažući se pri tom pokretima tela. Dok sam tako polako išla preko dvorišta, komšije su počele da viču na Polin: „Što je mučite? Već je pokušavala da se kreće, ali nije uspela.“

„Džej, želiš li da ideš sa mnom?“, pitala me je Polin blago.

„Da, to je moja odluka“, odgovorila sam.

Komšije su me bez reči gledale dok sam se približavala kapiji. Čim sam kročila na ulicu, čula sam njihove radosne uzvike i aplauz.

Bilo mi je mnogo lepo na tom sastanku. Moj sledeći cilj je bio da odem u Dvoranu Kraljevstva. Da bih to uspela, trebalo je da „hodam“ do kraja ulice, zatim da se vozim taksijem, a na kraju su braća morala da me nose uzbrdo. Često bih stigla na sastanak mokra i kaljava, pa sam morala da se presvučem u dvorani. Kasnije mi je jedna sestra iz Švajcarske poklonila invalidska kolica, što mi je omogućilo da se krećem s dostojanstvom.

Čitajući iskustva drugih Svedoka koji su invalidi, dobila sam želju da u većoj meri služim Jehovi. Tako sam 1988. postala opšti pionir. Molila sam se Jehovi da mi pomogne da ostvarim cilj — da nekome iz moje porodice i nekome s mog područja pomognem da postane njegov sluga. Moje molitve su uslišene jer su moja dva sestrića i jedna žena kojoj sam svedočila na ulici prihvatili istinu.

Ruke mi više nisu jake kao ranije, pa sada ne mogu da se krećem u kolicima bez pomoći drugih. Osim toga, imam neprestane bolove. Ali poučavanje drugih o Jehovi na mene deluje kao lek. To mi daje radost zbog koje zaboravljam na bol i pruža mi utehu, jer Jehova me je podigao i dao mom životu smisao.