U februaru 1998, vladine snage i trupe Ekonomske zajednice zapadnoafričkih zemalja (ECOMOG) pokrenule su sveopšti napad da bi isterale pobunjenike iz Fritauna. Nažalost, tokom jedne žestoke bitke, jednog brata je usmrtio zalutali šrapnel.

Oko 150 objavitelja sklonilo se u misionarske domove u predgrađima Kisi i Kokeril. Noću su braća u Betelu na smenu čuvala stražu. Jedan od njih, Ledi Sendi, priča: „Jedne noći, dok smo dežurali Filip Turej i ja, dvojica naoružanih pobunjenika su došla do Betela i zahtevala da im otvorimo staklena ulazna vrata. Filip i ja smo požurili da se sklonimo, dok su oni pucali u bravu. Za divno čudo, brava je izdržala, a njima nije palo na pamet da pucaju u staklo na vratima. Besno su otišli.

„Vratili su se posle dve noći sa oko 20 dobro naoružanih saboraca, rešeni da ovog puta urade šta su naumili. Brzo smo upozorili betelsku porodicu i pobegli u sklonište koje smo napravili u podrumu. U mraku, nas sedmoro se sakrilo iza dva velika bureta, drhteći od straha. Pobunjenici su uspeli da uđu u zgradu pucajući u bravu, koja se na kraju istopila. ’Nađite te Jehovine svedoke i pokoljite ih!‘, urlao je jedan od njih. Šćućurili smo se u tišini, a oni su sedam sati preturali sve po zgradi i pljačkali. Napokon su otišli, zadovoljni učinkom i plenom koji su pokupili.

„Uzeli smo svoje stvari i pojurili prema obližnjem misionarskom domu, u kom je ranije bio Betel. Usput nas je opljačkala druga pobunjenička  banda. Stigli smo nasmrt preplašeni, ali srećni što smo izvukli živu glavu. Tu smo ostali nekoliko dana, a potom smo se vratili u Betel da počistimo nered.“

Dva meseca kasnije, kada su snage ECOMOG-a preuzele kontrolu nad gradom, misionari su počeli da se vraćaju iz Gvineje. Međutim, nisu ni slutili da će ubrzo morati ponovo da beže.

Posle osam meseci, u decembru 1998, stotine delegata okupile su se na Nacionalnom stadionu u Fritaunu, na Oblasnom kongresu „Božji put života“. Iznenada su u daljini začuli potmulu tutnjavu i videli oblak dima kako se uzdiže iznad brdâ. Pobunjenička vojska se vratila!

U danima koji su sledili, situacija u Fritaunu je bila sve teža. Odbor podružnice je iznajmio mali avion kojim su u Konakri evakuisani Svedoci iz inostranstva — 12 misionara, 8 betelskih radnika i 5 dobrovoljaca za gradnju. Tri dana kasnije, 6. januara 1999, pobunjeničke trupe su započele svirepu operaciju koju su nazvali „Bez preživelih“. Sejući užas i nasilje, pustošili su Fritaun, u kom su masakrirali oko 6 000 civila. Sakatili su koga su stigli, oteli na stotine dece i uništili hiljade objekata.

Edvard Tobi, brat kog su svi voleli, bio je surovo ubijen. Više od 200 preplašenih objavitelja našlo je utočište u Betelu ili u misionarskom domu u Kokerilu. Drugi su se krili u svojim kućama. Svedocima koji su se nalazili u misionarskom domu u Kisiju, na drugom kraju Fritauna, hitno su bili potrebni lekovi. Ali bilo je krajnje opasno kretati se gradom. Ko bi bio spreman na taj rizik? Odmah su se javila dvojica neustrašivih  noćnih čuvara Betela, Ledi Sendi i Filip Turej.

Filip kaže: „U gradu je vladao haos. Pobunjenički vojnici su zaustavljali ljude na brojnim kontrolnim punktovima i maltretirali ih kako im se prohtelo. Od sredine popodneva pa sve do jutra na snazi je bio strog policijski čas, zbog čega se naš put prilično odužio. Kad smo posle dva dana stigli na svoje odredište, videli smo da je misionarski dom u Kisiju opljačkan i spaljen.

„Pretražujući okolinu, našli smo jednog brata, Endrua Kolkera. Imao je jezive rane na glavi. Pobunjenici su ga vezali i udarali sekirom. Začudo, preživeo je i uspeo da pobegne. Brzo smo ga odveli u bolnicu, gde se polako oporavio. Kasnije je služio kao opšti pionir.“

 Neki Svedoci su izbegli smrt ili ranjavanje zato što su bili poznati po hrišćanskoj neutralnosti. Jedan brat priča: „Pobunjenici su zahtevali da oko glave vežemo bele marame i igramo na ulici u znak podrške njihovoj borbi. ’Ako to ne uradite, odseći ćemo vam ruku ili nogu, ili ćemo vas ubiti‘, rekli su nam. Sleđeni od straha, moja žena i ja smo se sklonili u stranu, moleći se u sebi za Jehovinu pomoć. Videvši u kakvoj smo nevolji, jedan mladi komšija koji je sarađivao s pobunjenicima rekao je njihovom komandiru: ’Ovo je naš „brat“. On se ne meša u politiku, pa ćemo mi igrati umesto njega.‘ Zadovoljan time, komandir je produžio dalje, a mi smo se brzo sklonili u kuću.“

Dok je gradom vladalo sablasno zatišje, braća su oprezno počela da održavaju sastanke i idu u službu. Objavitelji su nosili kongresne bedževe kao identifikaciju na kontrolnim punktovima. Pošto su tu ponekad morali da čekaju u dugim redovima, braća su se izveštila u započinjanju razgovora i svedočenju.

U Fritaunu je vladala velika nestašica, pa je podružnica iz Velike Britanije poslala avionom 200 kutija humanitarne pomoći. Bili Kauan i Alan Džouns doleteli su iz Konakrija da bi ispratili pošiljku kroz niz kontrolnih punktova. Humanitarna pomoć je pristigla u Betel pred sam večernji policijski čas. Osim toga, Džejms Koroma je u više navrata putovao u Konakri, odakle je donosio literaturu i druge neophodne stvari. Nešto od te duhovne hrane prosleđeno je objaviteljima u Bou i Kenemi.

Devetog avgusta 1999, misionari su počeli da se vraćaju iz Konakrija u Fritaun. Naredne godine, britanske ekspedicione snage porazile su pobunjenike  i isterale ih iz grada. Još neko vreme su se nastavile mestimične borbe, ali do januara 2002. proglašen je završetak rata. U tom 11-godišnjem sukobu, 50 000 ljudi je ubijeno, 20 000 je osakaćeno, uništeno je 300 000 kuća, a 1,2 miliona ljudi je raseljeno.

Kako je Jehovin narod prebrodio taj težak period? Bilo je očigledno da ga Jehova štiti i blagosilja. Za vreme rata, krstilo se oko 700 ljudi. Premda su stotine Svedoka pobegle s ratnog područja, broj objavitelja u Sijera Leoneu porastao je za 50 posto, a u Gvineji čak za 300 posto! Što je najvažnije, Božje sluge su ostale verne hrišćanskim načelima. U „peći nevolje“, ispoljili su neraskidivo hrišćansko jedinstvo i ljubav, ’bez prestanka poučavajući i objavljujući dobru vest‘ (Is. 48:10; Dela 5:42).