Poglavlje 4

Koliko je verodostojan „Stari zavet“?

U sledećih nekoliko poglavlja raspravljaćemo o nekim prigovorima koje podižu protiv Biblije savremeni kritičari. Neki tvrde da Biblija protivreči sama sebi i da je „nenaučna“. O ovim tvrdnjama biće govora kasnije. Ali, najpre razmotrimo čest prigovor da Biblija nije ništa drugo nego zbirka mitova i legendi. Da li njeni protivnici raspolažu pouzdanim razlozima za takvu kritiku? Počnimo sa Hebrejskim spisima, takozvanim Starim zavetom.

1, 2. Kako je izgledala opsada Jerihona, i koja se pitanja s tim u vezi javljaju?

JEDAN drevni grad biva opsednut. Napadači su u četama prešli reku Jordan i sada su se utaborili ispred visokih gradskih zidina. Ali, kako čudnovatu ratnu taktiku slede! Napadačka vojska je šest dana svaki dan ćutke marširala oko grada. Samo je jedna grupa sveštenika, koja prati vojsku, trubila u rog. Sada, sedmog dana, vojska sedam puta ćutke obilazi grad. Iznenada sveštenici svom snagom trube u rog. Snažnim ratnim pokličem vojska prekida svoje ćutanje i visoke gradske zidine ruše se u ogromnom oblaku prašine, ostavljajući grad bez zaštite (Jošua 6:1-21).

 ² Tako se u knjizi Jošue, šestoj knjizi Hebrejskih spisa, opisuje pad Jerihona pre skoro 3 500 godina. Ali, da li se zaista tako dogodilo? Mnogi zastupnici višeg kriticizma na to bi puni uverenja odgovorili odrično. * Oni tvrde da se knjiga Jošue, kao i prethodnih pet knjiga Biblije, sastoji iz legendi, koje su bile napisane mnogo vekova posle navodnih događaja. Odgovor mnogih arheologa takođe bi bio negativan. Po njihovom shvatanju Jerihon možda nije ni postojao kad su Izraelci stupili u zemlju Kanaan.

3. Zašto je važno razjasniti da li Biblija sadrži istinitu istoriju ili ne?

³ To su ozbiljne optužbe. Čitajući Bibliju zapazićeš da su njene nauke nerazdvojivo vezane uz istoriju. Bog je saobraćao sa stvarnim muževima, ženama, porodicama i narodima, a njegovi zakoni bili su dati jednom istorijskom narodu. Moderni naučnici koji stavljaju u pitanje istorijsku pouzdanost Biblije izazivaju sumnju i u važnost i pouzdanost njene poruke. Ako je Biblija zaista Reč Božja, onda mora biti istorijski pouzdana i ne sme da sadrži legende i mitove. Da li ti kritičari imaju razloga za svoje sumnje u istorijsku tačnost Biblije?

Viši kriticizam — koliko pouzdan?

4-6. Koje su neke od Wellhausenovih teorija višeg kriticizma?

⁴ Ozbiljno bavljenje višim kriticizmom započelo je od 18/19. veka. U drugoj polovini 19. veka  nemački biblijski kritičar Julius Wellhausen popularizovao je teoriju da je prvih šest knjiga Biblije, zaključno s Jošuom, bilo napisano u 5. veku pre n. e. — dakle, oko hiljadu godina posle opisanih događaja. Doduše, tvrdio je da se ove knjige temelje na ranije napisanim izvorima.⁠¹ Ova teorija bila je zastupana 1911. u 11. izdanju Encyclopœdiae Britannicae, gde je pisalo: „Knjiga Postanka je postegzilno delo koje je bilo sastavljeno iz postegzilnog svešteničkog izvora (P) i iz nesvešteničkih ranijih izvora, a koji se jasno razlikuju od P u jeziku, stilu i religioznom gledištu.“

⁵ Sveukupnu istoriju zabeleženu u prvom delu Hebrejskih spisa Wellhausen i njegovi sledbenici nisu smatrali kao „istinitu istoriju, već kao popularna predanja iz prošlosti“.⁠² Smatrali su da su rani izveštaji samo odraz kasnije istorije Izraela. Na primer, tvrdilo se da neprijateljstvo između Jakova i Esava nije ustvari nikada postojalo, već da je to samo odraz kasnijeg neprijateljstva između nacija Izraela i Edoma.

⁶ Odgovarajuće tome, ovi kritičari su zastupali gledište da Mojsije nije nikada primio zapovest da napravi kovčeg saveza i da sveti šator, središte izraelskog obožavanja u pustinji, nije nikada postojao. Takođe su verovali da je aronsko sveštenstvo bilo u potpunosti uspostavljeno samo nekoliko godina pre nego što su Vavilonci razorili Jerusalim, a što je prema njihovom mišljenju usledilo početkom 6. veka pre n. e.⁠³

7, 8. Kakve „dokaze“ je imao Wellhausen za svoje teorije, i da li su bili uverljivi?

 ⁷ Kakve su „dokaze“ imali kritičari za svoja gledišta? Viši kriticizam tvrdi da se tekst ranih knjiga Biblije može razdeliti u različite izvore. Uopšte govoreći, oni načelno polaze od pretpostavke da svaki stih u kom se hebrejska reč za Bog (Elohim) upotrebljava sama potiče od određenog pisca, a svaki stih u kom se Bog označava svojim imenom Jehova od nekog drugog pisca — kao da jedan te isti pisac nije mogao upotrebiti oba izraza.⁠⁴

⁸ Slično, kad se u jednoj knjizi više puta izveštava o jednom događaju, ocenjuje se to uvek kao dokaz da nije samo jedan pisac bio na delu, iako se u drevnoj semitskoj literaturi može naići na slična ponavljanja. Osim toga, pretpostavlja se da svaka promena u pisanju ukazuje na nekog drugog pisca. Ali, čak savremeni pisci u određenim fazama svoje karijere ili pri obradi različitih tema često pišu različitim stilom. *

9-11. Koje značajne nedostatke pokazuje današnji viši kriticizam?

⁹ Da li postoji za spomenute teorije bilo kakav opipljiv dokaz? Nipošto. Jedan komentator je primetio: „Kriticizam je u najboljem slučaju spekulacija ili pokušaj — nešto što može lako da se izmeni ili da se pokaže kao pogrešno, i što mora biti zamenjeno. To je intelektualna  vežba, podložna svim sumnjama i pretpostavkama svojstvenim takvim vežbama.“⁠⁵ Posebno biblijski viši kriticizam u krajnjoj liniji nije ništa drugo nego „spekulacija ili pokušaj“.

¹⁰ Gleason L. Archer ml. ukazuje na daljnji nedostatak u tvrdnjama višeg kriticizma. Pri tome se, kako on kaže, radi o sledećoj okolnosti: ”Wellhausenova škola polazila je od čiste pretpostavke (koju je retko pokušala da dokaže) da je religija Izraela, kao i svaka druga, ljudskog porekla, i usled toga treba je vrednovati kao produkt evolucije.“⁠⁶ Drugim rečima, Wellhausen i njegovi sledbenici polazili su od pretpostavke da je Biblija samo ljudska reč i na tom gledištu su temeljili svoje argumente.

¹¹ Već 1909. u delu The Jewish Encyclopedia bilo je ukazano na daljnja dva nedostatka Wellhausenove teorije: „Argumenti kojima je Wellhausen pridobio skoro sve biblijske kritičare onog vremena temelje se na dve pretpostavke: prvo, da se tokom razvoja neke religije kult  sve više usavršava; drugo, da stariji izvori bezuslovno govore o ranijim razvojnim fazama kulta. Prva pretpostavka je u protivrečju s postojanjem primitivnih kultura, a druga ne nalazi podršku u postojanju ritualnih kodeksa, kao što su indijski.“

12. Kako izgleda danas viši kriticizam u svetlu arheologije?

¹² Da li postoji mogućnost da se teorije višeg kriticizma ispitaju da bi se videlo da li su ispravne ili nisu? The Jewish Encyclopedia dalje piše: ”Wellhausenova gledišta se temelje skoro isključivo na trezvenoj analizi, i još će biti potrebno da se dopuni ispitivanjem sa stanovišta institucionalne arheologije.“ Da li je arheologija tokom godina potvrdila Wellhausenovu teoriju? The New Encyclopœdia Britannica odgovara: „Arheološka kritika ima tendenciju da potvrđuje pouzdanost tipičnih istorijskih pojedinosti čak najstarijih razdoblja [biblijske istorije] i da s rezervom prihvata teoriju o tome da su izveštaji Pentateuha [istorijski izveštaji u najranijim biblijskim knjigama] samo odraz mnogo kasnijeg razdoblja.“

13, 14. Zašto se Wellhausenov viši kriticizam još uvek široko prihvata, iako stoji na slabim temeljima?

¹³ Zašto je viši kriticizam uprkos svojim nedostacima danas toliko omiljen među intelektualcima? Zato što od njega čuju ono što žele da čuju. Jedan naučnik iz 19. veka je objasnio: „Ja lično ovu Wellhausenovu knjigu pozdravljam gotovo više od svih drugih; jer problem istorije Starog zaveta koji se nameće izgleda mi konačno rešen na način koji je  spojiv s principom ljudske evolucije, koji sam primoran da primenim na istoriju svih religija.“⁠⁷ Očigledno je viši kriticizam odgovarao unapred stvorenim mišljenjima koje je kao evolucionist gajio. A u stvari obe su teorije služile sličnoj svrsi. Kao što kroz evoluciju vera u Stvoritelja postaje suvišna, tako kroz Wellhausenov viši kriticizam postaje suvišno verovanje u božansko nadahnuće Biblije.

¹⁴ U našem racionalističkom 20. veku tvrdnja da Biblija nije Reč Božja već ljudska zvuči prihvatljivo intelektualcima. * Za njih je mnogo jednostavnije verovati da su proročanstva bila zapisana posle svog ispunjenja, nego da ih prihvate kao autentična. U Bibliji zabeležena čuda radije prikazuju kao mitove, legende ili narodne priče nego da uzmu u obzir mogućnost da su se zaista dogodila. Ali, takvo gledište svedoči da je unapred stvoreno i ne daje opravdan razlog da se Biblija ne prihvati kao istinita. Viši kriticizam pokazuje ozbiljne nedostatke, a njegov napad na Bibliju nipošto nije dokazao da ona nije Reč Božja.

Da li arheologija potvrđuje Bibliju?

15, 16. Postojanje kog u Bibliji spomenutog vladara starog doba je potvrđeno arheologijom?

¹⁵ Kao područje istraživanja, arheologija ima daleko pouzdaniji temelj nego viši kriticizam.  Arheolozi su svojim iskopavanjima po ostacima prošlih kultura na višestruk način doprineli boljem razumevanju prilika starog vremena. Zato nije iznenađujuće da se rezultati arheologa uvek iznova poklapaju s onim što čitamo u Bibliji. Uprkos kritičarima, arheologija je čak često puta potvrdila Bibliju.

¹⁶ Na primer, prema knjizi Danijela, Belšasar je bio poslednji vladar Vavilona, pre nego što je ovo carstvo palo pod Persijancima (Danijel 5:1-30). Pošto se Belšasar, osim u Bibliji, naizgled nigde nije spominjao, tvrdilo se da Biblija nije u pravu i da taj čovek nikada nije živeo. Međutim, u 19. veku je u južnom Iraku bilo pronađeno više malih cilindara ispisanih klinastim pismom. Na njima je između ostalog stajala molitva za zdravlje u korist najstarijeg Nabonidovog sina, kralja Vavilona. Kako je glasilo njegovo ime? Belšasar.

17. Kako možemo objasniti činjenicu da Biblija Belšasara naziva kraljem, dok ga većina natpisa označava kao prestolonaslednika?

 ¹⁷ Dakle, Belšasar je postojao! Ali, da li je on bio kralj kad je Vavilon pao? U većini isprava koje su pronađene kasnije, on se označava kao kraljev sin i prestolonaslednik. Jedan tekst na klinastom pismu, „Izveštaj o Nabonidu u stihovima“, osvetljava Belšasarov stvarni položaj. Tamo piše: „On [Nabonid] predao je vojnički tabor nasledniku (sinu), svom prvorođencu, čete zemlje stavio je pod njegovo (zapovedništvo). (Sve) je ispustio iz ruku, predao mu je kraljevstvo.“⁠⁸ Belšasar je, dakle, primio kraljevstvo. Time je praktično bio kralj! * Ovaj položaj  Belšasara i njegovog oca Nabonida objašnjava zašto je Belšasar prilikom poslednje gozbe u Vavilonu ponudio Danijelu da postane treći vladar u carstvu (Danijel 5:16). Pošto je Nabonid zauzimao položaj prvog vladara, Belšasar je bio samo drugi vladar Vavilona.

Daljnje potvrde

18. Koje informacije pruža arheologija kao potvrdu za mir i blagostanje koji su usledili posle Davidove vladavine?

¹⁸ Istorijska tačnost Biblije zaista se potvrđuje mnogim arheološkim nalazima. Na primer, Biblija izveštava o tome da se Izrael radovao blagostanju nakon što je kralj Solomon preuzeo kraljevstvo od svog oca, Davida. Tako čitamo: „Jude i Izrailja bijaše mnogo kao pijeska pokraj mora; i jeđahu i pijahu i veseljahu se“ (1. Carevima 4:20, DK). Ova se izjava potkrepljuje sledećom tvrdnjom: „Arheološko svedočanstvo otkriva da je u 10. veku pre n. e. i posle toga u Judi došlo do  naglog porasta stanovništva, kad su od Davida uspostavljeni mir i blagostanje omogućili gradnju mnogih novih gradova.“⁠¹⁰

19. Koje dodatne informacije nam pruža arheologija u vezi rata između Izraela i Moaba?

¹⁹ Izrael i Juda bili su kasnije dve države. Izrael je zauzeo susednu zemlju Moab. Pod kraljem Mešom Moab se pobunio protiv Izraela i Izrael je sklopio savez s Judom i susednim kraljevstvom Edomom za rat protiv Moaba (2. Kraljevima 3:4-27). Vredi spomenuti da je 1868. u Jordanu otkrivena stela (uklesana kamena ploča) čiji natpis na moapskom jeziku sadrži Mešin vlastiti izveštaj o ovom sukobu.

20. Šta kaže arheologija o razorenju Izraela od strane Asiraca?

²⁰ Zatim, godine 740. pre n. e. Bog je dopustio da buntovno severno kraljevstvo Izraela bude razoreno od strane Asiraca (2. Kraljevima 17:6-18). Osvrćući se na biblijski izveštaj o ovom događaju, arheolog Kathleen Kenyon piše: „Neko bi mogao posumnjati da se ovde radi o preuveličanom  opisu.“ Ali, da li je tako? Ona dalje primećuje: „Arheološko svedočanstvo o propasti kraljevstva Izrael skoro je upečatljivije od biblijskog zapisa... Potpuno nestajanje izraelskih gradova Samarije i Hazora i propratno razorenje Megida činjenični su dokaz arheologije da [biblijski] pisac nije preuveličavao.“⁠¹¹

21. Koje detalje o podvrgavanju Jude Vaviloncima pruža arheologija?

²¹ Kao što Biblija izveštava, Vavilonci su u još kasnijem vremenu opkolili i zauzeli Jerusalim pod vladavinom kralja Jojakina. Ovaj događaj zabeležen je na Vavilonskoj hronici, tj. na jednoj ploči pisanoj klinastim pismom, koju su pronašli arheolozi. Na njoj se može pročitati: „Kralj Akada [Vavilona]... napao je grad Jude (Iahudu) i kralj je drugog dana meseca adarua osvojio grad.“⁠¹² Jojakin je bio odveden u Vavilon i tamo bačen u tamnicu. Ali, prema Bibliji, bio je kasnije pušten iz zatvora i dobijao je pomoć u hrani (2. Kraljevima 24:8-15; 25:27-30). Čak i to je potvrđeno zapisima koji su bili pronađeni u Vavilonu, u kojima se navode određene životne namirnice za „Yaukina, kralja Jude“.⁠¹³

22, 23. Kakav odnos uopšte postoji između arheologije i istorijskih izveštaja Biblije?

²² O odnosu arheologije prema istorijskim izveštajima Biblije, profesor David Noel Freedman je pisao: „Uopšte, međutim, arheologija sve više potvrđuje istorijsku vrednost biblijskih izveštaja. Obuhvatni hronološki sažetak od patrijarha do vremena N[ovog] Z[aveta] odgovara arheološkim podacima... Buduća otkrića će po svoj prilici podupirati sadašnje umereno mišljenje da biblijska tradicija ima  korene u istoriji i da je bila verno prenesena, iako to nije istorija u kritičkom ili naučnom smislu.“

²³ U vezi nastojanja višeg kriticizma da diskredituje Bibliju, rekao je: „Pokušaji savremenih naučnika da konstruišu biblijsku istoriju — npr. Wellhausenovo gledište da je patrijarhalno razdoblje bilo odraz razdeljene monarhije; ili poricanje istorijske verodostojnosti Mojsija i egzodusa i posledično restrukturisanje istorije Izraela od strane Nota i njegovih sledbenika — nisu opstali pred arheološkim podacima, jednako kao ni pred biblijskim izveštajima.“⁠¹⁴

Pad Jerihona

24. Koje nam informacije o padu Jerihona pruža Biblija?

²⁴ Da li to znači da se arheologija u svakom slučaju slaže s Biblijom? Ne. Postoji mnoštvo odstupanja. Jedno od njih je dramatično zauzimanje Jerihona, opisano na početku ovog poglavlja. Prema Bibliji, Jerihon je bio prvi grad koji je Jošua osvojio kad je vodio Izraelce u zemlju Kanaan. Kako biblijska istorija pokazuje, grad je pao u prvoj polovini 15. veka pre n. e. Nakon zauzimanja bio je do temelja spaljen i zatim je ostao stotinama godina nenastanjen (Jošua 6:1-26; 1. Kraljevima 16:34).

25, 26. Do koja dva različita zaključka su došli arheolozi iskopavanjima u Jerihonu?

²⁵ Pre drugog svetskog rata profesor John Garstang vršio je iskopavanja na mestu gde se nagađalo da je bio Jerihon. Prema njegovim saznanjima, to je bio jako stari grad, mnogo puta  razaran i ponovo podizan. Garstang je ustanovio da su se zidine pri jednom od razaranja srušile kao od zemljotresa, a grad je bio u potpunosti spaljen. Garstang je verovao da se to dogodilo oko 1400. pre n. e. — datum koji nije previše udaljen od vremena razorenja Jerihona od strane Jošue, na koje Biblija ukazuje.⁠¹⁵

²⁶ Nakon rata arheolog Kathleen Kenyon vodila je u Jerihonu daljnja iskopavanja. Došla je do zaključka da srušene zidine koje je otkrio Garstang datiraju iz vremena stotinama godina pre nego što je on to mislio. Utvrdila je da se u 16. veku pre n. e. dogodilo veće razorenje Jerihona, ali rekla je da u 15. veku — kad je Jošua, prema Bibliji, zauzeo zemlju — na mestu Jerihona nije postojao grad. Osim toga, izvestila je o mogućim indikacijama na jedno drugo razorenje, koje je moglo da se dogodi na tom mestu 1325. pre n. e., predlažući: „Ako se razorenje Jerihona  treba dovesti u vezu s invazijom pod Jošuom, onda arheologija predlaže ovaj [kasniji] datum.“⁠¹⁶

27. Zašto ne bi trebalo da budemo previše uznemireni zbog protivrečja između arheologije i Biblije?

²⁷ Da li to znači da Biblija nije u pravu? Ni u kom slučaju. Ne smemo zaboraviti da prozor kroz koji nam arheologija pruža pogled u prošlost nije uvek čist. Ponekad je suviše mutan. Jedan komentator je primetio: „Arheološko svedočanstvo je nažalost fragmentarno i zato ograničeno.“⁠¹⁷ To se posebno odnosi na rana razdoblja izraelske istorije, iz kojih nema jasnog arheološkog dokaznog materijala. A što se tiče Jerihona, ovaj dokazni materijal je usled ogromne erozije u ovom području još nejasniji.

Granice arheologije

28, 29. Koje granice arheologije priznaju naučnici?

²⁸ Sami arheolozi priznaju da su njihovoj nauci postavljene granice. Johanan Aharoni je, na primer, objasnio: „Kad dolazi do istorijskih ili istorijsko-geografskih interpretacija, arheologija napušta područje egzaktnih nauka i mora se oslanjati na prosuđivanja i pretpostavke da bi dobila obuhvatnu istorijsku sliku.“⁠¹⁸ U vezi datiranja različitih nalaza dodao je: „Zato moramo stalno zadržati pred očima da sva datiranja nisu apsolutna i da su u različitoj meri sumnjiva.“ Ali, prema njegovom gledištu današnji arheolozi u svojim datiranjima mogu biti pouzdaniji od svojih kolega iz prošlosti.⁠¹⁹

²⁹ U delu The World of the Old Testament postavlja se pitanje: „Koliko je objektivna i zaista  naučna arheološka metoda?“ Odgovor glasi: „Arheolozi su kod iskopavanja činjenica objektivniji nego kod njihove interpretacije. Ali, njihova ljudska pristranost utiče i na njihove metode iskopavanja. Ne mogu izbeći uništavanje svojih dokaza dok kopajući prodiru kroz slojeve zemlje, tako da svoj ’eksperiment‘ nikada više ne mogu ponavljanjem ispitati. To arheologiju među naukama čini nečim jedinstvenim. Ali, i sastavljanje arheološkog izveštaja time postaje krajnje odgovoran zadatak pun zamki.“⁠²⁰

30. Kako gledaju istraživači Biblije na arheologiju?

³⁰ Arheologija tako može biti jako korisna, ali ona kao i svaki drugi ljudski poduhvat nije nepogrešiva. Koliko bi god arheološke teorije mogle biti zanimljive, na njih ne bi nikada trebalo gledati kao na nepobitnu istinu. Kad arheolozi interpretiraju svoje nalaze na način koji je u protivrečju s Biblijom, ne sme se automatski prihvatiti da Biblija nije u pravu, a arheolozi jesu. Njihove se interpretacije, kako je poznato, mogu menjati.

31. Koje gledište u vezi pada Jerihona je nedavno izraženo?

³¹ Zanimljivo je zapaziti da se profesor John J. Bimson 1981. ponovo pozabavio razorenjem Jerihona. Pažljivo je ispitivao uništenje grada vatrom koje je — prema Kathleen Kenyon — usledilo sredinom 16. veka pre n. e. Kako on kaže, ovo razorenje odgovara biblijskom izveštaju o razorenju grada od strane Jošue, ali i arheološka slika kao celina savršeno odgovara biblijskom opisu Kanaana u vreme osvajanja zemlje od strane Izraelaca. Zato on označava dosadašnja  arheološka datiranja kao pogrešna i kaže da je razorenje zaista usledilo sredinom 15. veka pre n. e., tj. za života Jošue.⁠²¹

Biblija je istorijski tačna

32. Kakva je tendencija uočena kod nekih naučnika?

³² Kao što ovaj izveštaj pokazuje, arheolozi su međusobno često u protivrečju. Zato ne iznenađuje ni to da neki od njih protivreče Bibliji, dok se drugi s njom slažu. Ipak, neki naučnici počinju iskazivati poštovanje istorijskoj tačnosti Biblije uopšte, ako ne čak do u pojedinosti. William Foxwell Albright je kao predstavnik jednog misaonog pravca pisao: „Uopšte se opet ceni tačnost religiozne istorije Izraela, kako u celini tako i u činjeničnim detaljima... Sažeto rečeno, Biblija od početka do kraja opet se može tretirati kao autentični dokument religiozne istorije.“⁠²²

33, 34. Kako Hebrejski spisi nose pečat istorijske tačnosti?

³³ Da, Biblija sama u sebi nosi pečat istorijske tačnosti. Događaji se, za razliku od onih iz većine mitova i legendi starog vremena, dovode u vezu s određenim vremenima i podacima. Mnogi u Bibliji izvešteni događaji potvrđuju se natpisima iz onog doba. Ako se navodi Biblije razlikuju od onih s drevnih natpisa, često se to može pripisati tome što vladari starog doba  nisu bili skloni tome da izveštavaju o vlastitim porazima, a težili su ka preuveličavanju vlastitih uspeha.

³⁴ Zaista, mnogi od ovih starih natpisa više su službena propaganda nego istorija. Nasuprot tome, biblijski pisci su pokazivali neobičnu iskrenost. Poznati ljudi starog doba kao što su Mojsije i Aron opisuju se sa svim svojim slabostima i jakim stranama. Čak ni propusti velikog kralja Davida ne ostaju nespomenuti. Uvek iznova se razotkrivaju greške čitavog naroda. Ova iskrenost daje preporuku Hebrejskim spisima kao istinitim i pouzdanim i daje težinu Isusovim rečima kad je u molitvi Bogu rekao: „Reč je tvoja istina“ (Jovan 17:17).

35. Šta nisu dokazali racionalistički mislioci, i u čemu istraživači Biblije vide dokaz za nadahnutost Svetog pisma?

³⁵ W. F. Albright dalje je rastumačio: „U svakom slučaju, Biblija po sadržaju nadmašuje svu raniju religioznu literaturu; a po direktnoj jednostavnosti svoje poruke i univerzalnosti svog delovanja na ljude svih zemalja i vremena, ona nadmašuje isto tako upečatljivo svu kasniju literaturu.“⁠²³ Ne svedočanstvo naučnika, nego ova uzvišena poruka dokazuje nadahnutost Biblije, kao što će to kasnija poglavlja još pokazati. Ali, zapazimo ovde da savremeni racionalistički mislioci nisu dokazali da su Hebrejski spisi istorijski netačni, dok sami ovi Spisi pružaju jasan dokaz svoje tačnosti. Da li se to može reći i za Hrišćanske grčke spise, „Novi zavet“? To ćemo razmotriti u sledećem poglavlju.

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

[Istaknuti tekst na 53. strani]

Za razliku od drevnih svetovnih istorijskih izveštaja, u Bibliji se otvoreno izveštava o propustima uvaženih osoba kao što su Mojsije i David

[Okvir na 44. strani]

Vrednost arheologije

„Arheologija pruža uzorke drevnog oruđa i posuđa, zidova i građevina, oružja i ukrasnih predmeta. Većina toga može se hronološki poređati i pouzdano identifikovati s odgovarajućim oznakama i povezanostima sadržanim u Bibliji. U tom je smislu Biblija u pismenom obliku tačno sačuvala svoj drevni kulturni milje. Pojedinosti biblijskih izveštaja ne potiču od maštovitosti nekog autora, nego su autentični odraz sveta u kom su se izvešteni događaji — od običnih svetovnih do čuda — odigrali“ (The Archaeological Encyclopedia of the Holy Land).

[Okvir na 50. strani]

Šta arheologija može, a šta ne

„Nije stvar aheologije da uverljivo potvrđuje ili pobija Bibliju; ona ima druge, značajnije zadatke. Ona u određenoj meri ponovo budi materijalni svet koji Biblija unapred pretpostavlja. Znati iz kog je materijala neka kuća bila sagrađena ili kako je izgledalo neko ’visoko mesto‘ značajno unapređuje naše razumevanje teksta. Kao drugo, ona dopunjava istorijski izveštaj. Tako, na primer, Moapski kamen priča drugu stranu izveštaja opisanog u 2. Kraljevima 3:4 i dalje... Kao treće, ona nam otkriva način života i razmišljanja suseda drevnog Izraela, što ne samo da je samo po sebi zanimljivo, već i osvetljava svet ideja u kom se razvijalo razmišljanje drevnog Izraela“ (Ebla — A Revelation in Archaeology).

[Slika na 41. strani]

Milton je pisao različitim stilovima, ne samo jednim. Da li viši kriticizam smatra da je njegovo delo proizvod različitih pisaca?

[Slika na 45. strani]

U „Izveštaju o Nabonidu u stihovima“ izveštava se o tome da je Nabonid poverio kraljevstvo svom prvorođencu

[Slika na 46. strani]

Moapski kamen sadrži vlastiti prikaz kralja Meše o sukobu između Moaba i Izraela

[Slika na 47. strani]

Službeni zapisi Vavilonaca potvrđuju biblijski izveštaj o padu Jerusalima