Hrišćani i Božje ime

NIKO ne može sa sigurnošću tačno da kaže kada su ortodoksni Jevreji prestali glasno da izgovaraju Božje ime i zamenili ga hebrejskim rečima za Bog i Suvereni Gospod. Neki veruju da je Božje ime ispušteno iz svakodnevne upotrebe nešto pre Isusovog vremena. Ali, postoji snažan dokaz da ga je prvosveštenik izgovarao prilikom religiozne službe u templu — naročito na Dan pomirenja — sve do njegovog uništenja 70. godine n. e. Zato, dok je Isus bio na Zemlji, izgovor Božjeg imena bio je poznat, iako možda ne tako raširen u upotrebi.

Zašto su Jevreji prestali da izgovaraju Božje ime? Možda, delimično zbog pogrešnog shvatanja reči iz treće zapovesti: „Ne uzimaj uzalud imena Jahve, Boga svoga“ (Izlazak 20:7, St). Naravno da ova zapovest ne zabranjuje upotrebu Božjeg imena. Uostalom, zašto bi ga Božje sluge od starine, kao David, koristili tako slobodno i zatim uživali Jehovin blagoslov? I zašto bi ga Bog izgovorio Mojsiju i rekao mu da objasni Izraelcima ko ga je poslao? (Psalam 18:1-3, 6, 13; Izlazak 6:2-8).

Međutim, u Isusovo vreme postojalo je snažno naginjanje da se preskoče razborite zapovesti Božje i da se objasne na krajnje nerazumljiv način. Na primer, četvrta od deset zapovesti, obavezivala je Jevreje da sedmi dan svake sedmice slave kao dan odmora — Sabat (Izlazak 20:8-11). Ortodoksni Jevreji prihvatili su tu zapovest načinivši bezbrojna pravila prema kojima se upravljalo i u najmanjem postupku, koji se smeo ili nije smeo učiniti na Sabat. Bez sumnje, istim duhom su prihvatili do tako nerazboritih krajnosti, razboritu zapovest da se Božje ime ne sme sramotiti, rekavši da se ono ne sme ni izgovoriti. a

Isus i ime

Da li bi Isus sledio tako nebiblijsku tradiciju? Teško! On se zaista nije ustručavao da leči na Sabat, iako je to značilo kršenje pravila koja su Jevreji uveli, i reskiranje svoga života (Matej 12:9-14). U stvari, Isus je osudio fariseje i licemere jer su svoje tradicije stavili ispred  Božje nadahnute Reči (Matej 15:1-9). Zato je malo verovatno da bi se Isus ustručavao da izgovori Božje ime, naročito s obzirom na činjenicu da njegovo lično ime Isus znači „Jehova je spasenje“.

Jednom prilikom, Isus je ustao u sinagogi i pročitao deo Isaijinog svitka. Odeljak koji je pročitao je danas Isaija 61:1, 2 gde se ime Božje pojavljuje više puta (Luka 4:16-21). Da li bi on odbio da izgovori božansko ime na tom mestu, zamenivši ga sa „Gospod“ ili „Bog“? Naravno da ne. To bi značilo slediti nebiblijske tradicije jevrejskih vođa. Zapravo čitamo: „Jer ih on učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici njihovi“ (Matej 7:29).

U stvari, kao što smo već ranije naučili, Isus je učio svoje sledbenike da se ovako mole: „Nek se sveti ime tvoje“ (Matej 6:9). A u noći pre pogubljenja,  rekao je svome Ocu: „Objavio sam ime tvoje ljudima koje si mi dao iz sveta... sveti oče, bdij zbog svog imena nad onima koje si mi dao“ (Jovan 17:6, 11, NW).

S obzirom na te Isusove primedbe u vezi Božjeg imena, u knjizi Der Name Gottes (Ime Božje) na 76. str. se objašnjava: „Mi moramo uvažiti izvanrednu činjenicu da se tradicionalni Stari zavet smatra Božjim otkrivenjem, a to je otkriće njegovog imena koje se pojavljuje sve do završnih delova Starog zaveta, da, nastavlja se i do poslednjih delova Novog zaveta, a o čemu na primer čitamo u Jovanu 17:6: ’Objavio sam ime tvoje.‘“

Da, bilo bi zaista nerazumno da se misli da se Isus ustručavao da upotrebljava Božje ime, naročito zato jer ga je citirao iz odgovarajućih delova Hebrejskih spisa.

Prvi hrišćani

Da li su Isusovi sledbenici u prvom veku upotrebljavali Božje ime? Isus im je zapovedio da načine učenike iz svih nacija (Matej 28:19, 20). Mnogi ljudi kojima se propovedalo nisu imali nikakvu predstavu o Bogu koji se sam otkrio Jevrejima po imenu Jehova. Kako su hrišćani bili u mogućnosti da im otkriju pravog Boga? Da li bi bilo dovoljno da se naziva Bog ili Gospod? Narodi imaju svoje bogove i gospodare (1. Korinćanima 8:5). Kako bi hrišćani jasno razlikovali pravog Boga od lažnih? Samo tako što bi upotrebljavali Božje ime.

Tako je učenik Jakov rekao na sastanku starešina u Jerusalimu: „Simon je razložio kako je Bog po prvi put obratio pažnju na nacije da iz njih privede narod k imenu svome. A s tim su i reči proroka saglasne“ (Dela 15:14, 15, NW). Apostol Petar je u svom dobro poznatom govoru o Duhovima, istakao životovažni deo hrišćanske pouke citiravši reči proroka Joela: „Ko god prizove ime Jehovino biće spašen“ (Joel 2:32, NW; Dela 2:21).

Apostol Pavle ne ostavlja sumnju o važnosti Božjeg imena za njega. U svom pismu Rimljanima, citirao je iste reči proroka Joela i time želeo da ohrabri skupštinu da pokažu veru u tu izjavu time da o Božjem imenu govore drugima, kako bi se i oni možda spasli (Rimljanima 10:13-15). Kasnije, u pismu Timoteju napisao je: „Ko god imenuje ime Jehovino neka se odrekne nepravde“ (2. Timoteju 2:19, NW). Pri kraju prvog veka i apostol Jovan je upotrebio božansko ime u svojim pismima. Izraz „Aleluja“, a koji znači „Slaviti Jah“, ponavlja se u knjizi Otkrivenja (Otkrivenje 19:1, 3, 4, 6).

Međutim, Isus i njegovi sledbenici prorekli su pojavu otpada u hrišćanskoj skupštini. Apostol Petar je napisao: „Kao što će i među vama biti lažnih učitelja“ (2. Petrova 2:1; vidi takođe Matej 13:36-43; Dela 20:29, 30; 2. Solunjanima 2:3 i 1. Jovanova 2:18, 19). Ta su se upozorenja ispunila. Jedna od posledica bila je da se Božje ime potisnulo u pozadinu. Čak se izbacilo iz kopija i prevoda Biblije. Pogledajmo kako se to dogodilo.

[Fusnota]

[Slika na 14. strani]

Ova slika jevrejskog prvosveštenika, sa znakom na turbanu, koji na hebrejskom znači „Svetost pripada Jehovi“, nalazi se u Vatikanu

[Slika na 15. strani]

U ovom nemačkom prevodu Biblije iz 1805. godine se navodi da je Isus, čitajući u sinagogi svitak Isaije, izgovarao glasno Božje ime — Luka 4:18, 19

[Slike na 16. strani]

Petar i Pavle upotrebili su Božje ime kada su citirali Joelovo proročanstvo — Dela 2:21; Rimljanima 10:13