Šta reći o biblijskim stavcima koji „dokazuju“ Trojstvo?

NEKI tvrde da određeni biblijski stavci pružaju dokaz za Trojstvo. Međutim, čitajući ove stavke treba zadržati na umu da ni biblijska ni istorijska svedočanstva ne podupiru ovu nauku.

Ukoliko se navodi neki biblijski stavak kao dokaz, istog treba razumeti u povezanosti s doslednom naukom celokupne Biblije. Često se pravo značenje takvog biblijskog stavka može razabrati iz konteksta (okolnih stavaka).

Tri u jednom

NEW Catholic Encyclopedia navodi tri takva „dokazna stavka“, ali priznaje i sledeće: „Nauka o Svetom Trojstvu ne naučava se u S[tarom] Z[avetu]. U N[ovom] Z[avetu] najstariji dokazi nalaze se u paulinskim poslanicama, posebno u 2 Kor 13.13 [u nekim Biblijama u stavku 14] i u 1 Kor 12.4-6. U evanđeljima dokaz za Trojstvo može se naći samo u formuli za krštenje iz Mt 28.19.“

U prevodu Stvarnost su u ovim stavcima tri „osobe“ navedene u različitom redosledu: U 2. Korinćanima 13:13 (14) piše: „Milost Gospodina Isusa Krista, ljubav Boga (Oca) i zajedništvo Duha Svetoga neka bude sa svima vama!“ 1. Korinćanima 12:4-6 glasi: „Milosni su darovi različiti, ali je isti Duh. Različite su i službe, ali je isti Gospodin. Različiti su i učinci, ali je isti Bog koji čini sve u svima.“ U Mateju 28:19 čitamo: „Zato idite i učinite sve narode učenicima mojim! Krstite ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.“

Proizlazi li iz ovih stavaka da Bog, Hrist i sveti duh tvore neko trinitarijansko božanstvo, da su jedno biće, jednako moćni i jednako večni? Ne proizlazi, isto kao što ni nabrajanje triju osoba kao Toma, Davor i Jova ne znači da su ovo troje jedno.

Ovi stavci, prema delu Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature od Mek Klintoka i Stronga, „samo dokazuju da su ovo troje navedeni subekti. . . ali to samo po sebi ne dokazuje da svo troje mora spadati u božansku prirodu i da poseduje jednaku božansku čast“.

Iako se u spomenutom delu zagovara Trojstvo, tu se u vezi 2. Korinćanima 13:13 (14) kaže: „Ne može se s pravom zaključiti da oni poseduju jednak autoritet, ili jednaku prirodu.“ A u vezi Mateja 28:18-20 se kaže: „Ovaj stavak, međutim, sam po sebi ne bi bio jasan dokaz ni za lično obeležje ovih triju spomenutih osoba, ni za njihovu jednakost ili božanstvo.“

I u izveštaju o Isusovom krštenju Bog, Isus i sveti duh spomenuti su u istom kontekstu. Isus „vidje duha Božjega gdje silazi kao golub i dođe na njega“ (Matej 3:16). Međutim, ovo ne znači da je ovo troje jedno. Avraham, Isak i Jakov često se spominju zajedno, no time oni ne postaju jedno. I Petar, Jakov i Jovan navedeni su zajedno, ali time oni ne postaju jedno. Osim toga, činjenica da je prilikom Isusovog krštenja na njega sišao Božji duh pokazuje da on pre nije bio pomazan Božjim duhom. Kako je on mogao pripadati  Trojstvu, kad bi to pretpostavljalo da je on oduvek bio jedno sa svetim duhom?

Daljnji stavak u kom se ovo troje spominju zajedno može se naći u nekim starijim biblijskim prevodima u 1. Jovanovoj 5:7. No, naučnici priznaju da ove reči nisu prvobitno stajale u Bibliji, nego da su bile dodane mnogo kasnije. U većini novih prevoda s pravom je izostavljen ovaj falsifikovani stavak.

U drugim „dokaznim“ stavcima radi se samo o odnosu između dve osobe: Oca i Isusa. Razmotrimo neke od njih.

„Ja i Otac jedno smo“

OVAJ biblijski stavak iz Jovana 10:30 često se navodi kao potvrda za Trojstvo, iako se ovde uopšte ne spominje neka treća osoba. Ali, sam Isus je objasnio što je mislio s tim da je „jedno“ s Ocem. Prema Jovanu 17:21, 22 (NS), on se molio Bogu u vezi svojih učenika: „Da bi svi bili jedno, baš kao što si ti Oče, u sjedinjenju sa mnom i ja u sjedinjenju s tobom, da i oni budu u sjedinjenju s nama.“ Da li se Isus molio da iz svih njegovih učenika postane jedan jedini entitet (biće)? Ne, očigledno se molio za to da oni budu ujedinjeni u načinu razmišljanja i u nameri, kao što su on i Otac ujedinjeni. (Vidi i 1. Korinćanima 1:10.)

Prema 1. Korinćanima 3:6, 8 (St) Pavle je rekao: „Ja sam posadio, Apolon je zalio. . . Onaj koji sadi i onaj koji zaleva jedno su.“ Pavle nije mislio da su on i Apolo jedna osoba; štaviše, mislio je da su ujedinjeni u nameri. Grčka reč (hen), koju je ovde Pavle upotrebio za „jedno“, stoji u srednjem rodu, a ukazuje na jedinstvo u saradnji. Radi se o istoj reči koja je upotrebljena u Jovanu 10:30 za opisivanje Isusovog odnosa prema njegovom Ocu. Istu reč je Isus upotrebio i u Jovanu 17:21, 22. Kad je, dakle, u ovim slučajevima upotrebio reč za „jedno“ (hen), govorio je o jedinstvu misli i namere.

Žan Kalvin (koji je bio trinitarijanac) u knjizi Commentary on the Gospel According to John (Komentar evanđelja po Jovanu), pisao je o Jovanu 10:30: „Stari su pogrešno primenjivali ovaj stavak kako bi dokazali da su Hrist. . . i Otac isto biće. Hrist ne govori o jedinstvenosti bića, nego o skladu između njega i Oca.“

U kontekstu stavaka nakon Jovana 10:30 Isus je snažno ukazao na to da svojim rečima nije tvrdio za sebe da je Bog. On je Jevrejima koji su pogrešno doneli taj zaključak, želeći da ga zbog toga kamenuju, postavio pitanje: „Kako vi govorite onome kojega Otac posveti i posla na svijet: hulu na Boga govoriš, što rekoh: ja sam Sin Božji?“ (Jovan 10:31-36). Ne, Isus nije tvrdio da je Bog Sin, nego Sin Božji.

„Izjednačujući sebe s Bogom“?

DALJNJI biblijski stavak koji se navodi kao potvrda za Trojstvo je Jovan 5:18. Tamo se kaže da su Jevreji (kao u Jovanu 10:31-36) hteli ubiti Isusa, jer je „Boga nazivao svojim Ocem, izjednačujući sebe s Bogom“ (St).

Ali, ko je rekao da se Isus izjednačavao s Bogom? Isus nije. On se, prema sledećem stavku (19), branio protiv ove lažne optužbe:  „Isus im tada reče: . . .’Sin ne može ništa sam od sebe učiniti, nego samo ono što vidi da čini Otac’“ (St).

Time je Isus pokazao Jevrejima da nije bio jednak Bogu i da zato nije mogao postupati iz vlastite pobude. Da li je zamislivo da neko ko je jednak Svemogućem Bogu kaže da „ne može ništa sam od sebe učiniti“? (Uporedi Danilo 4:34, 35.) Zanimljivo je da kontekst Jovana 5:18 i 10:30 pokazuje da se Isus branio protiv krivih optužbi Jevreja koji su, kao i pobornici Trojstva, izvukli pogrešne zaključke!

„Jednak Bogu“?

U FILIPLJANIMA 2:6, prema prevodu dr Gracijana Raspudića, kaže se o Hristu. „Budući po naravi Bog, on nije smatrao grabežom: biti jednak Bogu.“ King James Version (KJ) iz 1611. po smislu kaže isto (a tako i prevod Stvarnost, Šarić, Škarić). Nekoliko takvih prevoda neki još upotrebljavaju kako bi poduprli shvatanje da je Isus jednak Bogu. No, zapazimo kako ovaj stavak glasi u drugim prevodima:

1847: „Koji, ako je i bio u obličju Božjemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom“ (Novi zavjet, prevod Vuka Karadžića).

1933: „koji, postojeći u obličju Božjemu, nije smatrao kao plen koji se grabi biti jednak s Bogom“ (prevod dr Luje Bakotića).

1965: „On — uistinu božanske naravi — nikad se nije samouvereno izjednačavao s Bogom“ (Das Neue Testament, revidirano izdanje, od Fridriha Feflina).

1968: „koji, iako je bio u obličju Božjem, nije smatrao da treba učiniti vlastitom svojinom biti jednak Bogu“ (La Bibbia Concordata).

1984: „koji iako je postojao u Božjem obličju, nije razmišljao o tome da nešto silom prisvoji, naime, da bude jednak Bogu“ (Novi svet prevod Svetog pisma).

1985: „On, trajni lik Božji, nije se kao plena držao svoje jednakosti s Bogom“ (Novi zavjet, prevod Bonaventure Dude i Jerka Fućka, revidirano izdanje).

Neki, međutim, tvrde da čak iz ovih tačnijih prevoda proizlazi da je (1) Isus već imao jednakost, ali da je nije želeo zadržati ili da mu (2) nije bilo potrebno da prisvoji jednakost, jer ju je već posedovao.

S tim u vezi Ralf Martin u delu The Epistle of Paul to the Philippians (Pavlova poslanica Filipljanima) kaže o izvornom grčkom: „Pitanje je, međutim, da li se smisao glagola može udaljiti od svog stvarnog značenja ’prisvojiti’, ’nasilno preoteti’ na ’čvrsto držati’“. The Expositor’s Greek Testament kaže: „Ne postoji niti jedan stavak gde ἁρπάζω [harpaʹzo] ili bilo koja njegova izvedenica ima smisao ’držati u posedu’, ’zadržati’. Izgleda da bez izuzetaka znači ’prisvojiti’, ’nasilno preoteti’. Nije, dakle, dopustivo udaljiti se od pravog smisla ’posegnuti za’, dajući mu posve drugo značenje ’čvrsto držati’.“

Iz dosad rečenog je vidljivo da prevodioci Biblije, kao što je u slučaju prevoda Stvarnost ili prevoda dr Gracijana Raspudića, menjaju pravila u korist podupiranja ciljeva trinitarijanaca. Grčki jezik u Filipljanima 2:6 pri obektivnom razmatranju pokazuje sve drugo samo ne da je Isus smatrao sebe jednakim  Bogu, naime, da Isus to nije smatrao umesnim.

Kontekst okolnih stavaka (3-5, 7, 8, Raspudić) objašnjava kako treba razumeti stavak 6. Filipljani su bili opomenuti: „Ponizno smatrajte jedan drugoga većim od sebe“. Konačno je Pavle naveo Hrista kao izvanredan primer za ovaj stav: „Imajte u sebi isto mišljenje koje je imao Isus Hrist.“ Kakvo „mišljenje“? ’Ne smatrati grabežom: biti jednak Bogu?’ Ne, to bi bilo upravo suprotno onome što se željelo reći! Štoviše, Isus koji je ’smatrao Boga većim od sebe’, ’sam sebe liši [te jednakosti]’, i umesto toga „ponizi samoga sebe posluhom do smrti“.

Sigurno se ovde ne govori o nekom delu Svemogućeg Boga. Ovde je bilo reči o Isusu Hristu, koji je na savršen način bio primer onoga na što je Pavle ukazivao, naime na važnost poniznosti i poslušnosti onome koji je Najviši i koji je Stvoritelj, Jehovi Bogu.

„Ja Jesam“

PREMA čitavom nizu prevoda, npr. prevodu Stvarnost, Isus u Jovanu 8:58 kaže: „Prije nego je Abraham bio, Ja Jesam.“ Da li je Isus ovde naučavao, kao što to tvrde trinitarijanci, da je bio poznat pod titulom „Ja Jesam“? Znači li ovo, kao što oni tvrde, da je on bio Jehova Hebrejskih spisa, budući da u 2. Mojsijevoj 3:14 (St) piše: „’Ja sam koji jesam’ reče Bog Mojsiju“?

U 2. Mojsijevoj 3:14 se izraz „Ja JESAM“ upotrebljava kao titula za Boga, da bi se pokazalo da on zaista postoji i da čini ono što je obećao. U delu The Pentateuch and Haftorahs, urednika dr J. H. Herca, kaže se o ovom izrazu: „Izraelcima je u njihovom ropstvu trebalo biti posredovano gledište: ’Iako On dosad još nije prema vama ispoljavao svoju snagu, On će to ipak učiniti; On je večan i sigurno će vas izbaviti.’ ’Većina savremenih tumača slede Rašija [francuskog komentatora Biblije i Talmuda] u prevođenju [2. Mojsijeve 3:14]: ’Biti ću šta ću biti.’“

Izraz u Jovanu 8:58 prilično je različit od onog upotrebljenog u 2. Mojsijevoj 3:14. Isus ga nije upotrebio kao ime ili titulu, nego za objašnjenje svog predljudskog postojanja. Zapazimo zato kako glasi Jovan 8:58 u nekim drugim biblijskim prevodima:

1847: „ja sam prije nego se Avram rodio“ (Novi zavjet, prevod Vuka Karadžića).

1933: „ja sam od pre nego što je Abraham postao“ (prevod dr Luje Bakotića).

1965: „Pre no što se Avraham rodio, već sam bio onaj koji jesam“ (Das Neue Testament, od Jorga Cinka).

1981: „Bio sam živ pre nego je Avraham rođen!“ (The Simple English Bible).

1984: „Pre nego je Avraham počeo postojati, bio sam ja“ (Novi svet prevod Svetog pisma).

Prema tome, pravi smisao ovde upotrebljenog grčkog izraza je taj da je od Boga stvoreni „prvorođeni“ Isus postojao davno pre Avrahamovog rođenja (Kološanima 1:15; Priče Solomonove 8:22, 23, 30; Otkrivenje 3:14).

Ponovo iz povezanosti proizlazi ispravno razumevanje. Ovog puta su Jevreji hteli da kamenuju Isusa, jer je tvrdio da je ’video Avrahama’, iako Isus, kako su rekli, nije imao  niti 50 godina (stavak 57). Isusova prirodna reakcija je bila da im razjasni svoju pravu starost. Stoga im je odgovorio: „Bio sam živ pre nego je Avraham rođen!“ (The Simple English Bible).

„Riječ bijaše Bog“

U JOVANU 1:1, prema prevodu Stvarnost, čitamo: „U početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše kod Boga — i Riječ bijaše Bog.“ Trinitarijanci tvrde da ovo znači da je ’Reč’ (grčki: ho loʹgos), koja je došla na Zemlju kao Isus Hrist, bila sam Svemogući Bog.

Ali, zapazimo da ovde ponovo kontekst daje podlogu za ispravno razumevanje. Čak i Stvarnost prevod kaže: „Riječ bijaše kod Boga“. (Naglašeno od nas.) Neko ko je kod neke druge osobe ne može biti isto što i ta druga osoba. Saglasno tome piše Journal of Biblical Literature, urednika jezuita Džozefa A. Ficmauera, „da bi protivrečilo prethodnom rečeničnom delu“, u kom se kaže da Reč beše kod Boga, ako bi se poslednji deo Jovana 1:1 prevodio tako kao da glasi „Bog“.

Zapazimo takođe kako drugi prevodi prevode ovaj deo stavka:

1847: „i Bog bješe riječ“ (Novi zavjet, prevod Vuka Karadžića).

1942: „i Bog bijaše Riječ“ (prevod dr Ivana Šarića).

1946: „i božanske vrste bila je Reč“ (Das Neue Testament, od Ludiga Timeja).

1975: „i bog [ili, božanske vrste] bila je Reč“ (Das Evangelium nach Johannes, od Zigfrida Šulca).

1978: „i bogu slične vrste bio je Logos“ (Das Evangelium nach Johannes, od Johanesa Šnajdera).

U Jovanu 1:1 grčka imenica teosʹ (bog) pojavljuje se dva puta. Ovaj prvi teosʹ odnosi se na Svemogućeg Boga, kod kojega je bila Reč („i Riječ [loʹgos] bijaše kod Boga [jedan oblik od teosʹ]“). Ovom prvom teosʹ prethodi reč ton, jedan oblik grčkog određenog člana, koji ukazuje na posebni identitet, u ovom slučaju na Svemogućeg Boga („i Riječ bijaše kod [ton] Boga“).

Za razliku od toga, ispred drugog teosʹ u Jovanu 1:1 ne stoji član. Tako bi doslovan prevod glasio „i bog je bio Reč“. No, kao što smo videli, mnogi prevodi ovaj drugi teosʹ (predikatna imenica) prevode s „božanska“, „božanske naravi (prirode)“, ili „bog“. Koliko je to opravdano?

Grčki koine jezik imao je određeni član („taj, ta, to“), ali nije imao neodređeni član („neki, neka, neko“). Ako, dakle, predikatnoj imenici ne prethodi određeni član, ona može biti neodređena. To zavisi od konteksta.

Journal of Biblical Literature objašnjava da izrazi „kod kojih u predikatu nema člana ispred glagola u prvom redu označavaju osobine, svojstva“. Prema navedenom delu, ovo ukazuje na to da se loʹgos može uporediti s bogom. U vezi Jovana 1:1 kaže se dalje da je „kvalitativna snaga predikata tako očigledna da se imenicu [teosʹ] ne može smatrati određenom“.

Prema tome, Jovan 1:1 ističe svojstvo, osobinu Reči, da je bila „božanska“, „bogu slična“, „bog“, ali ne Svemogući Bog. To je u skladu s ostalom Biblijom, koja pokazuje da je Isus, koji je ovde nazvan „Reč“ u svojoj ulozi Božjeg Govornika, bio poslušan u svom podređenom odnosu prema svome Nadređenome, Svemogućem Bogu, koji ga je poslao na Zemlju.

Postoje i mnogi drugi biblijski stavci u kojima skoro svi prevodioci na druge jezike dosledno ubacuju neodređeni član kad prevode s grčkog rečenicu iste strukture. Na primer, prema Marku 6:49, kad su učenici ugledali Isusa kako hoda po vodi, u prevodu King James stoji: „Pretpostavili su da je to bio [jedan] duh.“ U grčkom koine jeziku nema neodređenog člana ispred reči „duh“. No, skoro svi prevodi u drugim jezicima dodaju neodređeni član kako bi prevod odgovarao kontekstu. Isto tako, budući da je, prema Jovanu 1:1, Reč bila kod Boga, nije mogla biti Bog, nego je bila „[jedan] bog“ ili „božanska“.

 Teolog i bibličar Džozef Henri Tajer, koji je radio na prevodu American Standard Version, jednostavno kaže: „Logos je bio božanski, a ne sâmo božansko Biće.“ A jezuit Džon L. Mekenzi je u delu Dictionary of the Bible napisao: „Jv 1:1 treba strogo prevoditi. . . ’reč je bila [jedno] božansko biće.’“

Narušavanje pravila?

NEKI, međutim, tvrde, da takvo prevođenje predstavlja narušavanje pravila gramatike grčkog koine jezika koju je 1933. godine izdao stručnjak za grčki jezik E. C. Kolvel. On je tvrdio da u grčkom jeziku predikatna imenica „ima [određeni] član kad dolazi iza glagola; nema [određeni] član onda kad stoji ispred glagola“. Time je mislio da predikatnu imenicu koja stoji ispred glagola treba razumeti kao da ima određeni član ispred sebe. U Jovanu 1:1 druga imenica (teosʹ) u predikatu, stoji ispred glagola — „i [teosʹ] beše Reč“. Prema tome, Kolvel je tvrdio da Jovan 1:1 treba da glasi: „i [taj] Bog beše Reč“.

Ali, pogledajmo samo dva primera koja nalazimo u Jovanu 8:44. Tamo Isus kaže za Đavola: „On je krvnik ljudski“ i „lažov“. Kao i kod Jovana 1:1, u grčkom izvorniku predikatna imenica („krvnik ljudski“ i „lažov“) stoji ispred glagola („je“). Ispred tih imenica nema neodređenog člana, jer u grčkom koine jeziku nije bilo neodređenog člana. Ali, većina prevoda ubacuje neodređeni član jer tako zahteva grčka gramatika i kontekst. (Vidi i Marko 11:32; Jovan 4:19; 6:70; 9:17; 10:1; 12:6.)

Kolvel je morao priznati to u vezi predikatne imenice, te je rekao: „Na ovom mestu dolazi neodređeni član samo onda kad to kontekst zahteva.“ Prema tome, čak i on priznaje da prevodioci mogu ubaciti neodređeni član ispred imenice u tom tipu rečenične strukture.

Da li u Jovanu 1:1 kontekst zahteva neodređeni član? Da, jer cela Biblija svedoči o tome da Isus nije Svemogući Bog. Dakle, u takvim slučajevima prevodilac ne treba da se povodi po Kolvelovim klimavim gramatičkim pravilima, nego po kontekstu. A iz mnogih prevoda koji u Jovanu 1:1 i na drugim mestima ubacuju neodređeni član vidljivo je da se mnogi bibličari ne slažu s takvim izveštačenim pravilom, a ne slaže se ni sama Reč Božja.

Nema protivrečnosti

DA LI to što se kaže da je Isus „bog“ protivreči biblijskoj nauci da postoji samo jedan Bog? Ne, jer Biblija povremeno upotrebljava taj izraz kad označava moćna stvorenja. U Psalmu 8:5 (NS) čitamo: „Učinio si ga [čoveka] nešto manjim od onih Bogu sličnih [hebrejski: ’elohimʹ]“, to jest, anđela. Isus je u svojoj odbrani na optužbu Jevreja da tvrdi da je Bog, rekao: „Zakon naziva bogovima one kojima bijaše upućena Riječ Božja“, to jest, ljudske sudije (Jovan 10:34, 35, St; Psalam 82:1-6). Čak se i Satanu u 1. Korinćanima 4:4 naziva ’bogom ovog sastava stvari’.

Isus je bio daleko višeg položaja od anđela, nesavršenih ljudi ili Satane. Budući da se o njima govori kao o ’bogovima’, moćnima, sigurno je da Isus može biti, i jest „bog“. Zbog svog jedinstvenog položaja u odnosu prema Jehovi, Isus je „Moćni Bog“ (Jovan 1:1; Isaija 9:6, NS).

Ali, zar izraz „Moćni Bog“ pisano velikim slovima ukazuje na to da je Isus na neki način jednak Jehovi Bogu? Ni u kom slučaju. Isaija je samo prorekao da će to biti jedno od četiri imena kojima će Isus biti nazvan, a imena se pišu velikim slovima. Iako je Isus nazvan „Moćni“, samo je jedan koji je „Svemogući“. Nazvati Jehovu Boga Svemogućim ne bi imalo smisla kad ne bi postojali i drugi koje se takođe naziva bogovima, ali koji su nižeg ili podređenog položaja.

Bulletin of the John Rylands Library zapaža da, kako kaže katolički teolog Karl Raner, dok se teosʹ u Bibliji, kao npr. u Jovanu 1:1, koristi u odnosu na Hrista, „ni na jednom od tih mesta ’teos’ se ne upotrebljava na takav način da bi se Isusa poistovetilo s onim koji se na drugim mestima u Novom zavetu označava sa ’ho Teos’, to jest, Najvišim Bogom.“ Bulletin nadodaje: „Ako su pisci Novog zaveta smatrali da je od presudne važnosti da vernici Isusa priznaju ’Bogom’, kako se onda može  objasniti potpuna odsutnost takvog oblika priznanja u Novom zavetu?“

No, kako to da je apostol Toma rekao za Isusa, prema Jovanu 20:28: „Gospod moj i Bog moj“? Za Tomu je Isus bio poput „boga“, naročito u čudesnim situacijama koje su ga nagnale da tako usklikne. Neki bibličari ukazuju da je Toma možda jednostavno emotivno uskliknuo u zadivljenosti, te da je govorio Isusu, ali je to bilo upućeno Bogu. U svakom slučaju, Toma nije mislio da je Isus Svemogući Bog, jer su i on i svi ostali apostoli znali da Isus nikada nije tvrdio da je Bog, nego je naučavao da je jedino Jehova ’jedini istiniti Bog’ (Jovan 17:3).

Ponovo nam kontekst pomaže da ovo razumemo. Nekoliko dana ranije uskrsnuli Isus rekao je Mariji Magdaleni da kaže učenicima: „Uzlazim svome Ocu i vašem Ocu i svome Bogu i vašem Bogu“ (Jovan 20:17, NS). Iako je Isus već uskrsnuo kao moćni duh, Jehova je još uvek bio njegov Bog. Isus mu se i dalje kao takvom obraćao, čak i u poslednjoj knjizi Biblije, nakon svog proslavljenja (Otkrivenje 1:5, 6; 3:2, 12).

Samo tri stavka nakon tog Tominog usklika, Biblija dalje razjašnjava tu stvar u Jovanu 20:31 (NS): „Ovo je zapisano da vi verujete da Isus jest Hrist, Sin Božji“, a ne da je bio Svemogući Bog. A to znači „Sin“ u doslovnom smislu, a ne kao neki tajantveni deo Trojstva.

Mora biti u skladu s Biblijom

TVRDI se da još nekoliko biblijskih stavaka podupire Trojstvo. No, oni su slični ovima o kojima smo govorili, tako da ni oni, kad ih se ispita, zapravo ne podupiru tu nauku. Takvi stavci samo pokazuju da se kod razmatranja svakog navodnog dokaza za Trojstvo moramo upitati: Da li se tumačenje slaže s doslednim učenjem cele Biblije — a to je da je Jehova Bog jedini Najviši? Ako se ne slaže, tada je tumačenje pogrešno.

Takođe treba imati na umu da čak ni jedan jedini „dokazni“ stavak ne kaže da su Bog, Isus i sveti duh jedno u nekom tajanstvenom božanstvu. Biblija ni na jednom mestu ne govori da su to troje iste supstancije (biti), iste moći i večnosti. Biblija je dosledna u tome što ukazuje da je Svemogući Bog, Jehova, jedini Najviši, da je Isus njegov stvoreni Sin, a sveti duh je Božja delujuća sila.

[Istaknuti tekst na 24. strani]

„Stari su pogrešno primenjivali [Jovana 10:30] kako bi dokazali da su Hrist. . . i Otac isto biće“ (Commentary on the Gospel According to John, od Žana Kalvina)

[Istaknuti tekst na 27. strani]

Neko ko je „kod“ neke druge osobe ne može istovremeno biti ta druga osoba

[Istaknuti tekst na 28. strani]

„Logos je bio božanski, a ne samo božansko Biće“ (Džosef Henri Tajer, bibličar)

[Slike na stranama 24, 25]

Isus je molio Boga da njegovi učenici budu „jedno“, kao što su on i Otac „jedno“

[Slika na 26. strani]

Isus je pokazao Jevrejima da on nije ravan Bogu kad je rekao da on „ne može ništa sam od sebe učiniti, nego samo ono što vidi da čini Otac“

[Slike na 29. strani]

Budući da Biblija ljude, anđele, pa čak i Satanu, naziva ’bogovima’, ili moćnima, i Isusa na visokom položaju na nebu s pravom se može nazvati ’bogom’