Brazil

Godine 1500, Pero Vaz de Kaminja pisao je kralju Portugalije o Brazilu, gde su se portugalski istraživači upravo bili iskrcali. Rekao je: „Najbolji plod koji se može uzeti iz njega... biće spasavanje njegovih ljudi [Indijanaca].“ Te reči otkrivaju jedan od glavnih razloga za portugalsku prekomorsku ekspanziju u 15. i 16. veku. Bilo je to zbog širenja religioznih učenja hrišćanskog sveta u druge zemlje.

Međutim, tek mnogo kasnije Božja Reč, Biblija, bila je stavljena na raspolaganje stanovnicima Brazila, tako da su oni sami mogli da vide šta ona naučava. Čitava Biblija na portugalskom bila je najpre dostupna (delom u Evropi i delom u južnoj Indiji) godine 1751. Prošlo je još 125 godina pre nego što je išta od nje bilo štampano na brazilskom portugalskom. I tek je kasno u 20. veku poneki deo Biblije bio objavljen na nekim od jezika indijanskih plemena u Brazilu.

Brazil je jedna od nekoliko zemalja u Južnoj Americi gde glavni jezik nije španski već portugalski. Zauzimajući oko polovine Južne Amerike i graničeći se sa svim drugim južnoameričkim zemljama osim s Čileom i Ekvadorom, Brazil je zemlja velike raznolikosti. Njegov narod je  oduševljen i prijateljski i zainteresovan za duhovne stvari. Glavnina (85 posto od 161 miliona stanovnika) izjašnjava se za katolicizam, a veliki procenat njih sklon je spiritizmu. Nedavnih godina postoji znatan porast u broju poklonika evanđelističkih religija.

Počinje pravo biblijsko obrazovanje

Božja volja je da se ’sve vrste ljudi spasu i dođu do tačnog spoznanja istine‘ (1. Tim. 2:3, 4). Ta vrsta spoznanja počela je da se širi u Brazilu pri kraju 19. veka. Godine 1899. Sara Belona Ferguson iz Sao Paula, prvi put je poštom primila neke od publikacija Watch Tower Societyja iz Sjedinjenih Država. Kako je upoznavala dragocene biblijske istine, činila je ono što je mogla da bi ih podelila s drugima. Kada se posle oko 25 godina pružila prilika, ona se krstila.

U međuvremenu, osmorica mladih brazilskih mornara koji su bili na odsustvu sa svog broda u Njujorku, bili su privučeni sastancima Istraživača Biblije (kako su Jehovini svedoci tada bili poznati). Tamo su nabavili portugalsku Bibliju. Bilo im je  takođe pomognuto da je razumeju. Kada su se vratili u Brazil u martu 1920, posle nekoliko meseca druženja s Istraživačima Biblije u Njujorku, oni su nastavili da se sastaju i da razgovaraju s drugima o onome što su saznali. U početku su kao studijska pomagala koristili publikacije Watch Towera na španskom zbog toga što ništa nije bilo na raspolaganju na portugalskom. Međutim, nekoliko godina kasnije, Džordž Jang je bio poslat u Brazil, i bile su izvršene pripreme da se literatura prevodi i izdaje na portugalskom. Godine 1923. bila je osnovana podružnica Watch Tower Bible and Tract Societyja u Rio de Žaneiru kako bi se unapređivalo biblijsko obrazovanje u toj ogromnoj zemlji.

Stiže još pomoći

Uprkos tom dobrom početku, napredak je bio spor. Tako je na poziv Dž. F. Raterforda, koji je tada bio predsednik Watch Tower Societyja, 1936. u Brazil stigao Alston Jul da bi pomogao tamošnjim Svedocima da izvuku potpuniju korist iz duhovnih priprema koje Jehova vrši preko svoje vidljive organizacije. S njim je bila njegova žena, Mod, kao i Antonio Pires de Andrade, jedan saradnik koji je, bar u početku, služio i kao njegov prevodilac. Tri godine kasnije, Oto Estelman i Erik Katner bili su poslati iz Evrope da bi služili kao pioniri, koji su se posvetili posećivanju ljudi po kućama da bi im pokazali kako im biblijska istina može koristiti. Zatim su 1945. došla dva misionara iz prvog razreda škole Gilead: Čarls D. Letko i Hari Blek.

Jehova je blagoslovio delo tih i mnogih drugih revnih objavitelja Kraljevstva, i do 1948. u Brazilu je bilo 1 000 Jehovinih svedoka koji su s drugima delili dragocene istine iz Božje Reči. Ta grupa je brzo rasla: 10 000 godine 1957, a 50 000 godine 1968. U međuvremenu su betelski dom i fabrika morali da se prošire, a 1968.  kancelarija podružnice bila je prebačena iz Rio de Žaneira u veće objekte u Sao Paulu. (Za više informacija o delu u Brazilu od 1920. do 1972, vidi Godišnjak Jehovinih svedoka 1973, strane 33-88.)

Stavljanje na raspolaganje Božje sopstvene Reči

Pre oko 50 godina, prosečan rimokatolik u Brazilu uvek je išao na misu, uvek se molio Mariji, uvek je slušao sveštenika, i nikad nije čitao Bibliju. Zašto? S jedne strane, sveštenici su zabranjivali svojim stadima da poseduju Bibliju koja nije imala imprimatur Rimokatoličke crkve. U isto vreme, sve takve od crkve odobrene Biblije predstavljale su ogroman finansijski teret — nedostupan za prosečnog posetioca crkve. Nije čudo što su Svedoci u to vreme često nailazili na katolike koji nikada nisu videli Bibliju!

„Običavao sam da takvim ljudima čitam Gospodovu molitvu“, seća se Fern, jedan dugogodišnji misionar. „Katolici su tu molitvu znali napamet, ali su bili iznenađeni što je vide u Bibliji.“ U mnogim slučajevima, iznenađenje je vodilo do interesa, a interes do molbe: „Da li biste mogli da mi nabavite Bibliju?“ Svedoci bi rado nabavili neki pristupačan prevod od Brazilskog biblijskog društva.

Desetoro misionara koji su tada bili u Sao Paulu, bili su česti posetioci prodavnice Biblijskog društva u tom gradu. Međutim, protestantski prodavci koji su tu radili nisu bili zadovoljni što se čitava zaliha Tradução Brasileira — biblijskog prevoda koji sadrži ime Jehova — selila s njihovih polica u torbe misionara. Jednog dana je prodavačica rekla misionarima da ne može da im dozvoli da dobiju više nijednu od tih Biblija. Kratko posle toga, Tradução Brasileira je bila van štampe. Ne iznenađuje što su mnogi Svedoci čeznuli za promenom.  Godine 1963. bilo je 57 delegata iz Brazila na međunarodnim kongresima u Sjedinjenim Državama kada je na portugalskom izašao New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Četiri godine kasnije, kada je na raspolaganju bio kompletan New World Translation na portugalskom, dani distribucije Biblije na komadiće bili su konačno završeni.

Tokom protekle tri decenije, milioni primeraka New World Translation iz štamparija Zajednice potekli su u tu zemlju i privukli pažnju javnosti. Godine 1987, Veja, vodeći brazilski nedeljnik, opisao je New World Translation of the Holy Scriptures—With References kao „najpotpuniji prevod Pisma“ te zemlje. Brazilski Jehovini svedoci (sada više od 430 000) slažu se i oduševljeni su što kao rezultat njihove kampanje distribucije Biblije, mnogi Brazilci u gradovima, varošicama i selima konačno sada zahvalno okreću stranice svog ličnog primerka Božje Reči.

Poučavanje biblijskoj istini na ličnoj osnovi

Čitanje Biblije je jedno, ali razumevanje onoga što čovek čita i kako da to primeni je nešto drugo. To zahteva jedan program poučavanja Bibliji na ličnoj osnovi. Godine 1968 — godinu dana posle izdavanja kompletnog portugalskog New World Translationa — 50 000 Svedoka u Brazilu dobilo je Istinu koja vodi do večnog života, knjigu koja će im pomoći da proučavaju Bibliju.

Posle čitanja knjige, jedna iskusna pionirka je uskliknula: „Ova knjiga će pomoći milionima da prihvate istinu!“ I bila je u pravu. Godišnji plasman knjiga više se nego utrostručio. Broj biblijskih studija neverovatno je porastao. Ruti, iz južnog Brazila, govori o mnogima koji su proučavali, i kaže: „Kada sam proučavala knjigu Istina, osećala sam zahvalnost i bes.  Zahvalnost što sam saznala istinu o stanju mrtvih i nadi u Raj i bes što me je Katolička crkva obmanjivala čitavog mog života.“

Zatim, 1983, Svedoci su pozdravili novo pomagalo za biblijsko poučavanje — portugalsko izdanje knjige Ti možeš zauvek da živiš u Raju na zemlji. Ta knjiga je doprla do srca još mnogih iz svih društvenih slojeva. Početkom 1996, više od 500 000 osoba izvlačilo je korist iz biblijske pouke, većina njih putem studija temeljenih na ovom efikasnom sredstvu za poučavanje.

Dok je tekst knjige Zauvek da živiš snažno uticao na brazilsku čitalačku javnost, slike u brošuri Raduj se zauvek životu na zemlji! naučavale su biblijskim istinama mnoge od 28 miliona Brazilaca koji ne znaju da čitaju. U poslednjih 13 godina štampano je preko šest miliona tih brošura na portugalskom. Da li nepismeni ljudi razumeju biblijska učenja? Sigurno da razumeju! Pogledajmo Mariju, jednu stariju ženu. Uz pomoć te brošure, ona je saznala da je Božje ime Jehova, a ne Senjor, kao što je njeno ime Marija a ne Senjora. Iako pre toga nikada nije čula Božje ime, ona je zahvalno prihvatila tu novu istinu tokom svog prvog biblijskog studija. Kada je Svedok koji ju je poučavao odlazio od nje, Marija je uzviknula: „Nek je Jehova s vama!“ Marijina iskrena želja se svakako obistinila. Uz Jehovin blagoslov, biblijsko obrazovanje u Brazilu ide napred.

Ponovno širenje radi štampanja

Godine 1971, tri godine nakon što se kancelarija podružnice preselila u Sao Paulo, broj aktivnih svedoka premašio je 70 000. Te godine, bilo je 1 202 skupštine širom cele te zemlje; Jehovini svedoci su svojoj javnoj službi posvetili preko 11 000 000 sati; i vodili su, u proseku, 58 902 kućna biblijska studija. Da bi se pružilo potrebno vođstvo i oprema za taj obrazovni program,  bilo je očigledno da će objekti podružnica trebati ponovo da se proširuju. Gledajući na Jehovu za vođstvo, braća su toj potrebi posvetila pažnju.

Mnoge godine, portugalsko izdanje Kule stražare štampalo se u Brazilu na jednoj staroj mašini za ravnu štampu. Ali 1957, zbog povećanih zahteva, problema s tom mašinom (koja je bila napravljena 1918) i nedovoljne zalihe papira, to štampanje je bilo prebačeno u Njujork. Sada, budući da su se našla rešenja za probleme štampe i papira, braća su mogla da ponovo počnu štampanje u Brazilu.

Da bi se dobio prostor potreban za štampanje, počeo je rad na jednom proširenju objekata podružnice. U isto vreme, izvršene su pripreme da se uveze jedna rotaciona mašina za knjigotisak velike brzine. Zbog obrazovne prirode naših časopisa, uložen je napor da se dobije oslobađanje od uvoznog poreza na tu mašinu. Ali ponekad su religiozne organizacije koje su dobile oslobađanje od poreza na stvari, kasnije prodavale te stvari za veliki dobitak. Razumljivo je što neki iz vlasti nisu bili voljni da religiozne grupe dalje oslobode od poreza. Međutim, pomoć je stigla iz neočekivanog izvora — od jednog vladinog službenika koji je bio agnostik. On je pokazao zanimanje za naš zahtev za oslobađanje od poreza i pokazao kako treba da postupimo. U novembru 1972, posle samo četiri meseca, željeno oslobađanje od poreza bilo je dodeljeno. Augusto Mašado, koji je radio u kancelariji Zajednice, sećao se: „Počeli smo potpuno neiskusni, ne znajući praktično ništa; ali s poverenjem u Jehovu, i radeći svoj deo, dobili smo ono što nam je trebalo. Jehova zaista vodi svoje sluge.“

Bilo je mnogo toga da se nauči

Izgled štampanja na rotacionoj mašini s roto papirom predstavljao je nove izazove. Potpuno rasklopljena  mašina stigla je u decembru 1972, spakovana u 47 velikih sanduka, od kojih su neki bili teški i do šest tona. Da bi se osiguralo da se sve ispravno postavi, bio je poslat Milan Miler iz svetske centrale. On je koordinirao rad jedne grupe od devetorice braće da instaliraju mašinu i zatim ih je poučio kako da rukuju njom. Njihovo učestvovanje u instalaciji mašine pomoglo im je da razumeju kako je treba održavati. Većina su bili mlada braća koja su, do tada, imala malo ili nimalo iskustva u štampanju. Karl Ric, koji je učestvovao u tom projektu instalacije, bio je nadglednik fabrike, i nastavlja da služi u tom svojstvu sve do sada.

Negde u isto vreme, stigao je papir koji je bio uvezen za štampanje časopisa. „Prva isporuka bila je 150 tona“, seća se Juklidiz Džustino, koji je bio poslat iz Betela u luku da bi je preuzeo. „Uredili smo da kamioni prevezu papir iz luke u Santosu do Betela u Sao Paulu. Ali nismo znali da će nam, pošto je viljuškar u luci samo podizao rolne papira u kamione, trebati snažni muškarci da te teške rolne poređaju u kamionima. Tako smo se brat Mašado i ja popeli u jedan od kamiona i počeli da naginjemo rolne — od kojih je svaka težila 400 kilograma — i da ih kotrljamo na mesto. Lučki radnici su se od srca smejali dok su posmatrali dva čoveka u kravatama kako se bore s rolnama. Srećom, bilo je to blizu ručka, tako da smo uskoro prestali. Tokom sata za ručak iznajmili smo ljude da završe taj posao.“ Ali postepeno su braća naučila nešto od posla uključenog u štampanje s rotacionom mašinom.

Godine 1973. stigla je druga rotaciona mašina, s kapacitetom za štampanje sličnim prvom: 12 500 časopisa na sat. Od tada je instalirano više mašina — neke s mogućnošću štampanja u boji. Tako smo, tokom godina, bili u stanju da držimo korak sa zahtevom za biblijskom literaturom.

 Posvećenje novog betelskog proširenja

Oko četiri meseca pre nego što je stigla ta druga mašina, planirano je da se izvrši posvećenje novog betelskog proširenja. Neki su izrazili sumnju u to da će posao gradnje biti završen na vreme. Ali odgovor Freda Vilsona, nadglednika podružnice, bio je: „Ne znate vi našu braću.“ Oni su srcem prionuli na posao, ostajući na njemu do kasno u noć, takođe i subotom i nedeljom. Dana 17. marta 1973, na dan posvećenja, oni su još uvek sređivali neke završne detalje. U podne, sve je bilo spremno! Poslednji kamion smeća izlazio je na zadnju kapiju kad su posetioci počeli da ulaze u hol!

Tom prilikom bili su prisutni Natan H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, i Maks Larson,  nadglednik bruklinske fabrike. Brat Nor je držao govor za posvećenje. Sledećeg dana je održan specijalan tročasovni program kome je prisustvovalo mnoštvo od više od 28 000, koje je napunilo gimnastičku salu Ibirapuera. Tom prilikom, posle govora o važnosti redovnog osmatranja dnevnog citata, brat Nor je objavio Godišnjak 1973, izdat prvi put na portugalskom. (Pre toga, materijal koji se koristio kao temelj za razmatranje dnevnog citata na  portugalskom izlazio je u Kuli stražari.) Takvo svakodnevno čitanje i osmatranje nekog dela Božje Reči važno je u životu Jehovinog naroda, u skladu s onim što je sam Isus Hrist rekao: „Ne živi čovek samo od hleba, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Mat. 4:4).

Međunarodni kongres „Božanska pobeda“

Godina 1973. završila je najvećim kongresom koji je Jehovin narod ikada održao u Brazilu, na stadionu Pakaembu u Sao Paulu od 26-30. decembra. Iznad stadiona je lebdeo ogroman balon koji je objavljivao temu, „Božanska pobeda“. Program je ojačao uverenje prisutnih da će božanska pobeda od strane Božjeg Kraljevstva zaista čovečanstvu doneti najveće blagoslove. Tokom samog skupa, videli su dokaz da je obrazovanje o Božjoj volji kako je zapisana u Bibliji već preoblikovalo živote desetina hiljada ljudi u Brazilu. Dvadeset i osam godina ranije, brat Nor je govorio pred publikom od 765 osoba u obližnjoj gimnastičkoj sali. Tom prilikom, kada je pogledao preko prema ogromnom stadionu, on se glasno pitao da li će Jehovini svedoci u Brazilu ikada napuniti taj objekat. Ta zamisao je postala stvarnost 1973, kada je brat Nor govorio pred prepunim slušateljstvom od 94 586 na tom istom stadionu! Prethodnog dana, bilo je kršteno 3 187 novih slugu. Taj petodnevni kongres bio je sam po sebi dokaz božanske pobede!

Delegata je bilo iz svih delova zemlje. Iz grada Manausa, glavnog grada države Amazona — udaljenog oko 4 000 kilometara — došla su tri autobusa i četiri automobila s delegatima, prva grupa koja je ikada putovala nesigurnom Amazonskom magistralom. Jedna druga grupa putovala je preko 3 000 kilometara iz Belema na severnoj obali, a jedan specijalan voz i više od 180 autobusa dovezli su radosne delegate iz Rio de Žaneira. Publicitet je bio toliko veliki da su guverner države Sao Paulo i gradonačelnik grada posetili kongresno mesto.

 Dobijanje smeštaja za te hiljade delegata bilo je izazov, pošto mnogi od njih nisu imali sredstava da plate hotelski smeštaj. Odeljenje za smeštaj obradilo je oko 21 000 zahteva za smeštaj. U skladu s biblijskim savetom da ’budu gostoljubivi‘, Svedoci i drugi stavili su na raspolaganje smeštaj u svojim domovima (Rimlj. 12:13). Više od 6 000 delegata bilo je smešteno u Dvoranama Kraljevstva. Delegati iz Amazonije bili su svi smešteni u jednoj fabrici koju je ponudio muž jedne sestre. Svedoci i zainteresovane osobe su iznajmili dušeke.

Dva meseca kasnije, isti kongresni program bio je ponovljen u Salvadoru, u Baiji, s prisutnih 32 348 osoba.

„Moraš se pokazati svetim“

Iako su Jehovini svedoci gledali s neodobravanjem na upotrebu duvana, ozbiljnost te stvari nije bila u potpunosti shvaćena sve do 1973. Tako su neki Svedoci i dalje pušili iako su bili kršteni. Međutim, u svoje pravo vreme, Jehova je pomogao svojim slugama da shvate biblijska načela koja treba da utiču na njihov stav prema toj navici (2. Kor. 7:1; Gal. 5:19-21, fusnota u NW). Kula stražara od 1. decembra 1973. (na portugalskom), istakla je da, od tada pa nadalje, svi koji žele da budu kršteni moraće da se oslobode upotrebe duvana. Onima koji su već bili kršteni a još uvek su pušili dato je šest meseci da prestanu s tom navikom ako žele da ostanu deo skupštine.

Pošto je bila ispravno motivisana, većina je uspela da prekine s tom prljavom navikom. Jedan brat koji je još uvek pušio u to vreme, iako je bio kršten 1964, rezonovao je da ako su drugi mogli da prekinu iz zdravstvenih razloga, koliko više onda on treba da bude u stanju da prekine da bi nastavio da služi Jehovi. Istina je da su neki bili isključeni, ali veliki broj njih je konačno promenio um i srce, prestao da puši, i bio ponovo primljen. Na taj način je Jehovin  narod nastavio da se prilagođava Božjim visokim merilima svetosti (Lev. 19:2; 1. Petr. 1:16).

Da li vreme ističe?

S ciljem da se ljudima pomogne da uvide hitnu potrebu da zauzmu stav na Jehovinoj strani u spornom pitanju suvereniteta, tokom 1970-ih bila je preduzeta jedna intenzivna distribucija traktatâ Vest Kraljevstva. Da li čovečanstvu vreme ističe? bio je naslov Vesti Kraljevstva br. 16. Amaro Santos, koji je služio u Betelu tokom proteklih 25 godina, objasnio je: „Zajednica je svakoj skupštini poslala količinu od 100 traktata po objavitelju, da bi se besplatno distribuisalo za samo 10 dana, od 22. do 31. marta 1974. Taj traktat je bio štampan u jednom privlačnom stilu tako da je privukao pažnju čak i onih koji su obično bili ravnodušni prema poruci Kraljevstva. Više od 7 000 novih objavitelja pridružilo se drugim Svedocima u distribuciji osam miliona traktata.“

Neki koji su dobili taj traktat brzo su reagovali u skladu s onim što su saznali. To je bio slučaj s jednim 22-godišnjim studentom na koledžu u Sao Paulu. Impresioniran hitnošću situacije, pristao je na biblijski studij uz pomoć knjige Istina koja vodi do večnog života. Uskoro je počeo da govori drugima na koledžu o onome što je učio, a tri meseca kasnije učestvovao je u specijalnoj distribuciji jednog drugog traktata.

Uloženi su marljivi napori da se dopre do ljudi čak i u udaljenim područjima. Mladi objavitelji su radosno učestvovali. S obzirom na to šta su dva takva omladinca učinila u državi Rio Grande do Sul, Belarmino Kola, koji je tada imao 15 godina, pisao je: „Krenuli bismo od kuće u 6.00, i pošto su kuće bile razbacane, ni sa kim ne bismo došli u kontakt sve do 10.00. Ponekad smo morali da idemo pešice zbog toga što je bilo nemoguće jahati na konju po uskim stazama. Radili bismo sve do 20.30 i zatim  bismo noćili kod neke zainteresovane osobe. U sedam sati sledećeg jutra, počeli bismo ponovo, i radili sve do 15.00, a zatim bismo se uputili kući, i stigli u ponoć. Za dva dana prepešačili smo 90 kilometara a uručili samo 30 traktata.“ Ti objavitelji Kraljevstva su shvatali da poruka koju su prenosili stavlja pred ljude jednu priliku koja bi mogla značiti večni život i da je milionima ljudi u Brazilu bila potrebna ta prilika da bi iz nje izvukli koristi. Oni su osećali hitnost na koju je ukazivao naslov tog traktata, br. 16.

’Od Svedokâ ne možeš da pobegneš‘

Godine 1974, Edivaldo Gil da Silva i njegova žena Marli, koji su u to vreme bili specijalni pioniri, dogovorili su se da proučavaju Bibliju dvaput mesečno s jednom gospođom koja je živela na jednoj od puta udaljenoj farmi blizu Ribejrao Preta, u državi Sao Paulo. Da bi stigli tamo, oni su stopirali kamion s mlekom u 4.00 a zatim su pešačili još 10 kilometara. Studij je išao dobro nekoliko meseci sve dok muž nije počeo da se protivi. Čak se odselio sa svojom porodicom a da nije ostavio novu adresu.

Na jednom oblasnom kongresu osam godina kasnije, jedan par je prišao Edivaldu i Marli i pitao: „Sećate nas se? Mi smo par koji ste posećivali na farmi.“ Muž je objasnio da se preselio kako bi pobegao od Jehovinih svedoka. Međutim, kada su stigli u svoju novu kuću i još pre nego što su istovarili svoj nameštaj iz kamiona, pojavila su se dva Svedoka i razgovarala s njima o Božjoj nameri za čovečanstvo. To je čoveka navelo da razmišlja. Prihvatio je biblijski studij i dobro napredovao; mesecima kasnije i on i njegova žena su se krstili.

Duhovno osvežavajuća poseta

U septembru 1974. braća u Sao Paulu su se radovala nečem specijalnom. Šta je to bilo? Poseta Frederika  V. Franca, tadašnjeg potpredsednika Watch Tower Societyja. To nije bila njegova prva poseta Brazilu. Zajedno s bratom Norom, on je služio na programu kongresa u Sao Paulu 1945. Međutim, ovog puta je s njim bio Karl Klajn, koji je kratko posle toga počeo da služi zajedno s njim u Vodećem telu Jehovinih svedoka. Proveli su tri dana u Sao Paulu na odmoru, ali su takođe našli zadovoljstvo u deljenju ’nekih duhovnih darova‘ sa svojom hrišćanskom braćom (Rimlj. 1:11, 12). U čemu bi se moglo više uživati nego u razgovoru o duhovnim stvarima? Brzo su načinjene pripreme za jedan poseban sastanak u jednom pozorištu. Prisustvovalo je ukupno 2 000 osoba.

Masasue Kikuta, koji je bio član osoblja podružnice od 1967, sećao se: „Brat Franc je sve iznenadio time što je držao svoj govor na tečnom portugalskom. Bez korišćenja Biblije ili ikakvih beležaka (njegov vid se već gubio), on je citirao i objašnjavao ceo 91. psalam, stih po stih, tokom više od dva sata, uprkos tome što je bio star 80 godina.“ Kasnije se saznalo da je istu stvar učinio na španskom za braću u Paragvaju!

Jedanaestoro siročadi upoznaje istinu

Negde u to vreme, jednoj porodici u državi Gojas hitno je bila potrebna pomoć da razumeju razlog ljudske patnje i stvarni smisao života. Njihov otac, depresivan zbog ozbiljnih finansijskih problema, izvršio je samoubistvo, a nekoliko meseci kasnije, umrla im je majka od srčanog udara. Preživeli članovi porodice Vinjal bili su siročad — svih 11 njih. Kada je nesreća tako pogodila njihovu porodicu 1974, najstarija je imala 17 godina a najmlađi samo 40 dana. Uz odlučnost i marljiv rad, bilo je moguće da petoro njih ostanu zajedno, a šestoro najmlađe dece je moralo da bude poslato da živi s rođacima. U nastojanju da ih uteše, neki ljudi su govorili da je njihova  tragedija bila Božja volja. To je, naravno, samo učinilo da se osećaju još jadnije.

Najstarija, Marija Lusija, imala je ozbiljna pitanja o Bogu i o katoličkoj crkvi. Kada je čula da jedan Svedok nudi besplatan biblijski studij jednoj njenoj koleginici na poslu, to je kod nje izazvalo interes. Videvši njen interes, jedna saradnica joj je poklonila knjigu Istina koja vodi do večnog života. Kada je Marija Lusija videla tog Svedoka ponovo posle nekoliko dana, ona je gorljivo zamolila za besplatan biblijski kurs koji je bio ponuđen njenoj koleginici. Obećanje o uskrsenju, izneseno u Isusovim rečima zabeleženim u Jovanu 5:28, 29, ispunilo ju je nadom. Saznanje o tome šta Biblija kaže o tome zašto Bog dopušta zlo pomoglo joj je da shvati da ih on nije zaboravio. S vremenom, svi osim najmlađeg živeli su ponovo zajedno kao porodica. Oni su duhovno hrabrili jedno drugo. Svih jedanaestoro dece proučavalo je Bibliju i krstilo se. Iz Biblije su naučili načela hrišćanskog ponašanja. U duhovnom smislu, oni više nisu bili siročad; oni su dobili stostruko ’braće i sestara i majki‘ (Mar. 10:29, 30). Danas, jedna od sestara je specijalni pionir, druga je misionar u Paragvaju, a Paulo služi sa svojom ženom u brazilskom Betelu.

100 000 objavitelja!

Tokom godina, postojao je postojan porast u broju objavitelja Kraljevstva. Službene 1959. godina, doživljen je porast od 23 posto u odnosu na prethodnu godinu. Tokom sledeće decenije, procenat porasta je opao, krećući se od 9 do 14 posto. Zatim je 1975, broj krštenih osoba porastao na 16 789, i prvi put, broj objavitelja Kraljevstva prešao je broj od 100 000, sa 17-postotnim porastom u odnosu na prethodnu godinu. Takođe prvi put, broj specijalnih pionira na terenu prešao je 1 000, dok je više naglaska stavljano na rad u udaljenim i retko obrađivanim područjima.  Premda se stopa porasta smanjila u sledećoj deceniji, delo propovedanja je išlo napred. A više porasta tek je trebalo da nastupi.

U to vreme, Brazil je imao više od 100 miliona stanovnika, a do oko 20 posto njih nije se redovno dolazilo s dobrom vešću. Mnogi od njih su živeli u manjim gradovima na izvesnoj udaljenosti od velikih gradova. U nastojanju da se dopre do tih ljudi i da se izvrše pripreme za sastanke tamo gde je bilo dovoljno interesa, Vodeće telo je dalo dozvolu za dodeljivanje privremenih specijalnih pionira pored 1 000 onih koji su već služili kao specijalni pioniri. U početku, neki su bili dodeljivani na tri meseca; kasnije, to razdoblje je produženo. Prvi od tih privremenih specijalnih pionira bili su dodeljeni u novembru 1985, kada je 128 njih bilo poslato u 113 različitih gradova. Rezultati su bili vrlo ohrabrujući.

U jednom gradu u Gojasu, kada su ti pioniri vršili naknadnu posetu kod jedne gospođe koja je tražila primerak New World Translationa, našli su je kako plače. Zašto? Bilo joj je rečeno da ne treba da čita tu Bibliju, pošto ona sadrži drugačije ime za Boga — Jehova. Ali kada joj je pomognuto da istraži tu stvar, ona i njeni prijatelji su saznali da se ime Jehova takođe pojavljuje na izvesnim mestima u njihovoj sopstvenoj Bibliji. Bila je besna na pastora njihove crkve. Kao rezultat, bilo je započeto 45 novih biblijskih studija!

U državi Piauj, bio je pronađen jedan čovek koji je bio žedan vodâ istine. Pre nego što su pioniri stupili s njim u kontakt, on je čitao delove pozajmljenog primerka knjige Ti možeš zauvek da živiš u Raju na zemlji. Bio je toliko oduševljen onim što je čitao da je odlučio da rukom prepiše knjigu. Kad su pioniri došli s njim u kontakt, on je već bio prepisao 21 poglavlje. Kako je bio srećan što je dobio svoj lični štampani primerak knjige i što je imao redovan biblijski studij pomoću nje!

 Dve sestre pionirke koje služe u državi Seržipi naišle su na mnogo protivljenja od strane jednog crkvenog đakona koji je služio kao zamenik sveštenika. Kakav je bio ishod? Taj đakon je preko mikrofona objavio za javnost da Jehova nije Božje ime nego je to ime izmislila jedna američka sekta. To je samo podstaklo interes mnogih članova crkve, i za kratko vreme, te pionirke su vodile 67 kućnih biblijskih studija!

U Rio Grande do Norte, pioniri su započeli studij s jednom gospođom koja je toliko uživala u svom prvom studiju da je pozvala svoje komšije da dođu na sledeći studij. U pripremi je pozajmila pet klupa iz škole. Prisustvovalo je tridesetoro ljudi, ali je više njih želelo da uđe, tako da su studiji nastavljeni u školskom dvorištu.

U jednom gradiću u Mato Groso do Sulu, jedan doktor i njegova žena proučavali su Bibliju i, s vremenom, počeli da učestvuju u službi na terenu. Prizor doktora kako ide od kuće do kuće da bi razgovarao o Bibliji izazvao je  priličan žagor u tom gradiću. Kada su pioniri koji su proučavali s tim parom našli za potrebno da odu, taj doktor i njegova žena bili su tamo jedini aktivni Svedoci. Služili su kao pomoćni pioniri, a kasnije kao opšti pioniri. U početku su sami održavali sastanke, ali s vremenom, bila je osnovana skupština s desetoro objavitelja. Taj par sada služi u brazilskom Betelu.

Prve Kongresne dvorane

Kako je broj Jehovinih svedoka rastao širom zemlje, postajalo je sve teže naći odgovarajuća mesta za održavanje većih skupova. Prvi pokušaj da imamo svoje sopstveno mesto bio je u Salvadoru, u Baiji, gde postoji blaga tropska klima tokom čitave godine. Godine 1975. na jednoj padini bio je sagrađen delimično pokriven amfiteatar s dovoljno redova betonskih klupa za 4 000 ljudi. Bio je nazvan Kongresni park. Kasnije te iste godine, počela je gradnja jedne Kongresne dvorane u jednom divnom šumskom predelu u Ribejrao Piresu, u Sao Paulu, oko 40 kilometara od grada Sao Paula. Godinama kasnije, bila je izgrađena jedna druga dvorana pored te prve i povezana je s njom internom televizijom. Te dve dvorane imaju ukupan kapacitet od 3 300 sedišta. Godine 1979, počela je gradnja druge Kongresne dvorane, u Djuke de Kašijasu, blizu Rio de Žaneira.

Oni koji su radili na izgradnji tih Kongresnih dvorana pokazivali su duh oduševljenja. Taj fini duh nadoknadio je ono što je mnogima nedostajalo u iskustvu, i nedostatak odgovarajuće mašinerije i opreme. Na primer, u Ribejrao Piresu bilo je potrebno da se kopa do dubine od 7 metara kako bi se stiglo do čvrstog tla za osnovu temelja. Bila je korišćena jedna mašina za vađenje zemlje, ali je mogla da se koristi samo za polovinu potrebne dubine. Ostatak je morao da se kopa krampom i ašovom. Trebalo je da se iskopa više od 20 takvih rupa.

 Kako je bilo s mešanjem i izlivanjem betona? Za projekat u Ribejrao Piresu nije bilo mešalica niti kamiona-mešalica na raspolaganju. Natal Batulevisins, jedan član betelske porodice, sećao se: „Beton se mešao u dve stare mešalice koje su se punile ručno i odvozio se kolicima do područja gde se betoniralo. Postojali su redovi od 20 do 30 dobrovoljaca koji su gurali kolica. Za visoka područja i područja gde se teško dolazilo pomagala je još jedna osoba tako što je vukla kolica s kukama. Da bi se betonirale podne površine, svi dobrovoljci — uključujući i one u administrativnim službama — učestvovali su u poslu, koji je ponekad trajao i 24 sata.“

Nova uprava

Za Jehovine svedoke širom sveta, godina 1976. videla je jednu značajnu promenu u strukturi organizacije podružnica. Prvog februara te godine, stupilo je na snagu uređenje odbora podružnice. Umesto jednog nadglednika, bio je određen odbor od duhovno zrele braće koji je predstavljao Vodeće telo da bi nadgledao delo u svakoj zemlji. Svi oni su duhovno stariji muževi, pastiri Božjeg stada.

U Brazilu, odbor je u početku bio sastavljen od sedmorice članova: Masasua Kikute, Džona Kušnira, Augusta Mašada, Karla Rica, Amara Santosa, Hajnriha Selberta i Freda Vilsona. U narednim godinama, brat Selbert je morao da napusti Brazil zbog porodičnih odgovornosti, a brat Kušnir je preminuo 1988. Ostali i dalje služe u odboru, a 1995, bio je naimenovan Esten Gustavson kao šesti član odbora. Pri kraju 1976, neki članovi odbora brazilske podružnice, zajedno s drugim predstavnicima podružnica iz celog sveta, učestvovali su na sastancima koje je u Njujorku održalo Vodeće telo. Ti sastanci su služili tome da se članovi odbora potpunije upoznaju sa svojim odgovornostima, s članovima Vodećeg tela i sa svetskom centralom.

 Izvlačenje više koristi od kongresâ

Takođe je 1976. počela da se pridaje pažnja potrebi za poboljšanjem u ozvučenju koje se koristilo na kongresima. Pre toga su korišćena pojačala, obični zvučnici i zvučnici s levkom oblikovani za mala područja. Ponekad se za datu priliku koristilo nekoliko različitih tipova — od kojih neki prilično stari. S kakvim rezultatom? Slabom reprodukcijom zvuka i čestim prekidima programa.

Zahtevale su se godine rada i mnogo nove opreme da bi se popravila ta situacija. Sada, na većini kongresa, svako prisutan može jasno da čuje i da uživa u duhovnom programu. To je važno, kad sebi predočimo da je 1995. bilo 158 oblasnih kongresa održanih u 82 različita grada i da je 724 849 prisutnih osoba potrošilo mnogo vremena, energije i novca da bi prisustvovalo. Oni su zaslužili najbolji zvuk kako bi izvukli punu korist iz programa. Srećan zbog rezultata, jedan pokrajinski nadglednik iz Rio Grande do Nortea pisao je 1994: „Zadovoljstvo mi je da vas obavestim da je na našem kongresu zvuk bio odličan,  i da su, kao rezultat, braća bila vrlo pažljiva i hvatala mnoge beleške.“

A kako je s kvalitetom zvuka u Dvoranama Kraljevstva širom zemlje? Godine 1993, širom zemlje bilo je održano više od 100 specijalnih programa kako bi se pružili praktični predlozi u vezi s tim kako poboljšati kvalitet zvuka na skupštinskim sastancima. Tim govorima je prisustvovalo više od 9 000 braće, a jedan instruktor je ispričao: „Govor u Florijanu, u Piauju, bio je održan tokom perioda velike suše, a braća su bila u teškim finansijskim problemima. Pa ipak, svi koji su bili pozvani, prisustvovali su! Neki su putovali više od 12 sati da bi prisustvovali.“

Uskraćena sloboda u Kašoerasu de Makakuu

Ponekad, prepreke su nastajale kao rezultat pogrešnog razumevanja od strane službenika. U nedelju, 13. juna 1976, policija je zapečatila Dvoranu Kraljevstva u Kašoerasu de Makakuu, u državi Rio de Žaneiro, kao rezultat jedne naredbe koju je izdao jedan tamošnji sudija. U toj opštini je takođe bilo zabranjeno svako propovedanje Kraljevstva. Iz kog razloga?

Dva dana ranije, jedan 17-godišnji mladić se slučajno povredio puškom. Bio je prebačen u bolnicu s unutrašnjim krvarenjem i akutnom anemijom. Njegov otac je tražio od doktora da učini sve što može da spase njegovog sina ali bez pribegavanja transfuzijama krvi. Na nesreću, taj mladić je umro tokom operacije iako mu je bila data transfuzija, suprotno izričitoj želji njegovog oca. Napravljena je sudska istraga da bi se utvrdilo ko je bio odgovoran. Iskrivljeni novinski izveštaji uticali su na odluku, i posledica je bila naredba da se zatvori Dvorana Kraljevstva. Uz pomoć četiri advokata, Ladislav Leki, nadglednik lokalne skupštine, uputio je peticiju za jedan sudski nalog. Peticija je konačno bila saslušana  26. oktobra. Brat Orlando do N. Paula, jedan od advokata, upotrebio je priliku koju je imao da iznese brzu usmenu prezentaciju tog slučaja. Sudije su jednoglasno dodelile sudski nalog, poništavajući tako prvobitnu naredbu i omogućujući da se Dvorana Kraljevstva koristi ponovo i da se nastavi delo propovedanja Kraljevstva. Religiozna sloboda ponovo je bila potvrđena!

Sledeće godine na oblasnim kongresima „Radosni radnici“, bio je održan govor koji je još jednom naglasio Jehovin zahtev da se krv tretira kao nešto sveto (Lev. 17:10, 11; Dela 15:28, 29). Tom prilikom, izdata je brošurica Jehovini svedoci i pitanje krvi, a tokom meseca aprila i maja 1978, bila je preduzeta jedna akcija da se ona uruči sudijama, advokatima, doktorima, medicinskim sestrama i bolničkim službenicima u nastojanju da im se pomogne da shvate i poštuju stav koji zauzimaju Jehovini svedoci. Braća su bila ohrabrena da daju primerak ove brošure svom porodičnom lekaru. Međutim, pored toga, bila su dodeljena braća da tu brošuricu zajedno s jednim propratnim pismom daju lekarima i drugim profesionalcima s kojima možda nisu kontaktirali pojedinačni objavitelji. U Brazilu je bilo preko 70 000 lekara. Bio je to ogroman projekat, i uspešno je obavljen; ali trebalo je uraditi još toga. Kasnije, toj stvari će ponovo biti poklonjena pažnja.

Priprema za daljnji porast

Predstojao je daljnji porast broja objavitelja Kraljevstva, kao i obima njihovog dela svedočenja, i za to su morale da se izvrše pripreme. (Uporedi s Isaijom 54:1-3.) Da bi se proizvodila potrebna literatura, postalo je neophodno da se oprema s rotacionim štamparskim mašinama zameni savremenijim, bržim ofset mašinama. Zahtevalo se više radnog prostora. Kao privremena mera da bi se udovoljilo toj potrebi, 1975. je izgrađeno jedno  proširenje uz Kongresnu dvoranu u Ribejrao Piresu. Ono je pružilo prostor za skladištenje dela našeg papira. Međutim, bilo je očigledno da smo morali da pronađemo više zemljišta na kome bismo proširili betelski dom kao i kancelariju podružnice i štampariju.

Bila je osmatrana mogućnost kupovine dodatnog zemljišta blizu postojećih objekata u Sao Paulu, ali zakoni o urbanističkom planiranju i visoka cena zemljišta učinili su to nepraktičnim. Alternativa je bila da se podružnica preseli na jednu potpuno novu lokaciju. Vodeće telo je preporučilo da tražimo zemljište izvan grada Sao Paula. Nakon što je osmotreno nekoliko mogućnosti, avgusta 1977. bilo je kupljeno jedno zemljište od 115 hektara u opštini Sezario Lanže, u Sao Paulu, oko 150 kilometara od grada Sao Paula.

’Razmišljate previše skučeno!‘

Odmah nakon što smo kupili to zemljište, bio je poslat poziv dobrovoljcima da pomognu u pripremanju terena za gradnju. Predlozi za gradnju takođe su bili predati Vodećem telu. Mislili smo da su naši planovi uključivali obilje prostora za brigu oko širenja tokom dugog budućeg perioda. U stvari, mislili smo da su nam planovi možda preveliki. Međutim, odgovor Vodećeg tela nas je sve zapanjio: ’Razmišljate previše skučeno! Treba da gradite otprilike dva puta više od onoga što ste planirali!‘

Rezultat je bio plan koji je zahtevao prostor za stanovanje i za fabriku/kancelarije pet puta veći od onoga što smo imali u Sao Paulu. Da li je to bilo potrebno? Pa, od 1977. broj Svedoka u Brazilu se učetvorostručio, a broj sati koji je bio posvećen službi svake godine oko šest puta je veći u odnosu na tadašnji broj.

Izvršene su pripreme da jedna građevinska firma izgradi nove objekte podružnice. Ali naša braća su takođe  brinula za potrebne aspekte rada. Paulo Tinoko Karnejro, jedan Svedok koji je iskusan građevinski inženjer, preselio se sa svojom porodicom iz grada Salvadora na jednu lokaciju blizu gradilišta. Oko 150 drugih Svedoka, uključujući neke članove betelske porodice, pružilo je pomoćne usluge, kao što su pravljenje aluminijumskih ramova za prozore i pripremanje obroka za radnike, kao i održavanje i čišćenje. Na vrhuncu gradnje, bilo je služeno tri obroka dnevno za više od 1 000 radnika. Ne mali zadatak!

Veliki broj muškaraca zaposlenih u građevinskoj firmi sačinjavao je odlično područje za delo propovedanja tokom večeri i vikendima. Za jedan mesec, jedan brat je uručio radnicima više od 80 primeraka Moje knjige biblijskih priča. Bili su započeti biblijski studiji, i šest radnika je napredovalo do tačke krštenja. Jedan od njih sada služi kao član brazilske betelske porodice.

Preuzimanje dodatnih odgovornosti

Gradnja novih objekata podružnice donela je sa sobom dodatne odgovornosti. Maks Larson, iz svetske centrale, govorio je o tome tokom posete Brazilu 1980. U jednom podbuđujućem govoru održanom na stadionu Pakaembu, u Sao Paulu, on je naglasio potrebu da braća u svakoj zemlji sama finansiraju delo propovedanja i gradnju štamparija i betelskih domova za svoje područje. Da li će braći u Brazilu biti moguće da preuzmu tu odgovornost? Brazil se suočavao s ozbiljnom ekonomskom krizom, s visokim stopama inflacije i nezaposlenosti. Uprkos tome, reakcija je bila odlična. Skupštine i pojedinci prilagali su dobrovoljno i redovno, tako da je gradnja bila završena i potrebna oprema instalirana. Pokazana velikodušnost podsećala je čoveka na duh koji je pokazan u drevnom Izraelu kada su u vreme kralja Davida pravljeni planovi za gradnju hrama u Jerusalimu (1. Let. 29:3-9).

 Preseljenje 225 članova betelske porodice i sve štamparske opreme iz Sao Paula za Sezario Lanže počelo je avgusta 1980. Bilo je potrebno više od 160 tura kamionom da bi se izvršilo preseljenje. Zatim je došla instalacija opreme i razdoblje privikavanja na novu sredinu.

Program posvećenja bio je održan 21. marta 1981. Lojd Beri, član Vodećeg tela, bio je tu da bi izneo govor za posvećenje. Citirajući divne reči kralja Solomona iz vremena inauguracije hrama u Jerusalimu, brat Beri je razjasnio da sva zasluga i slava za izvrsne betelske zgrade pripada Jehovi Bogu. Zatim je zaključio rekavši: ’Te zgrade su izgrađene zbog porasta u delu propovedanja. Zato delo propovedanja zaslužuje nepodeljenu pažnju svih vas.‘

 Tokom narednih meseci, grupe Svedoka iz svih delova zemlje došle su da posete Betel. Za vreme samo jednog praznika, došlo je 12 000 posetilaca, u 300 autobusa i desetinama automobila.

Mogli su da vide da se u podružnici odigravalo više nego samo preseljenje u nove zgrade. Važni daljnji koraci bili su napravljeni na području štampanja biblijske literature. Godine 1981. španska izdanja Kule stražare i Probudite se! počela su da se štampaju u Brazilu da bi se otpremala u susedne zemlje u kojima se govori španski — Boliviju, Paragvaj i Urugvaj. Osim štampanja časopisa, brazilska podružnica je takođe počela da štampa i uvezane knjige za proučavanje Biblije. To je zahtevalo mnogo nove opreme i sticanje novih veština. Godine 1981. u fabrici je počela da funkcioniše nova linija za uvezivanje knjiga, i prva stvar koja je bila proizvedena bio je portugalski Godišnjak za 1982. Kratko posle toga, bio je štampan i uvezan prvi od četiri toma Aid to Bible Understanding. A od 1987, kroz tu knjigoveznicu prolazi najvažnija od svih knjiga — Biblija, portugalsko izdanje New World Translation of the Holy Scriptures.

Isporuke kamionima Zajednice

U cilju smanjenja troškova otpreme publikacija i da bi se osiguralo da one stignu u skupštine, 1982. sistem otpreme koji koristi vozila Zajednice bio je proširen. Ta priprema je delovala od 1974, ali sada će uključivati skupštine na severoistoku — od kojih su neke udaljene 3 000 kilometara.

Kamioni Zajednice sada svake treće nedelje vrše 463 isporuke, pokrivajući više od 30 000 kilometara. Ovom pripremom više od 4 600 skupština biva posluživano na redovnoj osnovi. Kamioni pokrivaju 12 ruta, od kojih najduža traje 15 dana i pokriva preko 7 000 kilometara. Vozači su članovi betelske porodice. Svedoci  iz različitih skupština duž puta gostoljubivo pružaju smeštaj vozačima u svojim domovima, a vozači prisustvuju skupštinskim sastancima s lokalnom braćom na njihovim stanicama za noćenje.

Protezanje u izolovana područja

Propovedanje dobre vesti i dalje se protezalo na područja gde je dato malo ili nimalo svedočanstva. Godine 1976, Fransisko Albukerki i njegova žena služili su kao specijalni pioniri u Tefeu, u regiji Amazona. Oni su koristili prilike za vreme praznika da propovedaju ljudima koji su dolazili brodom u grad. Jednog dana je Fransisko uručio primerak knjige Istina koja vodi do večnog života jednom mladom putujućem trgovcu i objasnio kako se ona proučava. Kada su se posle dve godine konačno ponovo sreli, Fransisko je video da je taj mladić proučavao knjigu i da je s razumevanjem podvlačio odgovore. Započet je nedeljni biblijski studij s njim. Pošto je mesto gde je taj mladić živeo bilo na dva sata putovanja čamcem, Fransisko bi putovao do njegove kuće dva puta, a zatim bi sledeće dve nedelje taj mladić išao kod Fransiska kući. Za kratko vreme, taj mladić i četiri druga čoveka bili su kršteni. Taj mladić je jednu sobu u svojoj kući pretvorio u Dvoranu Kraljevstva, i kratko nakon toga bila je formirana skupština.

Godine 1977. neki specijalni pioniri koji su svedočili u malim gradovima i seoskim područjima u centralnom delu države, koristili su za smeštaj jednu kamp-kućicu. Jedan od tih pionira, Jair Pajva Ferejra, koji je sada član naše betelske porodice, ispričao je: „Parkirali bismo kamp-kućicu u jedan veći centralni grad i putovali odande automobilom da bismo svedočili. Ustajali smo rano, i posle dobrog doručka, bili smo na području u 8.00. Posle rada čitavog dana, našli bismo neko mesto blizu reke, okupali se i zatim večerali. Spavali smo u automobilu, ometani  samo zvukom vetra i cvrčaka. Bilo je vrlo prijatno probuditi se i posmatrati papagaje i makaoe nedaleko u letu. Što se tiče ljudi na području, bilo je oduševljavajuće posmatrati njihovu žeđ za istinom. Neki su dobili primerak od svake knjige koju smo imali kod sebe. Za jedan dan uručio sam 48 knjiga, a za jedan mesec izvršio sam 109 naknadnih poseta a ipak nisam uspeo da ponovo dođem u kontakt sa svim zainteresovanim osobama. Započeti su mnogi studiji, i premda su mnogi ljudi imali teškoća u čitanju, dobar broj njih je došao u istinu.“

Brak — častan pred Bogom i ljudima

Osim nedostatka osnovnog obrazovanja u čitanju i pisanju, jedna druga prepreka koja je mnoge zadržavala od toga da usvoje istinu bio je njihov bračni status. Neki nisu mogli da plate za civilnu ceremoniju sklapanja braka kao ni za religioznu, i tako su se odlučivali za ovu drugu, a ona nije imala pravnu vrednost. Naravno, kad takvi ljudi proučavaju Bibliju, oni uče o potrebi da legalizuju svoju bračnu zajednicu (Jevr. 13:4, 18).

U toj situaciji bila je jedna gospođa u Uberlandiji, u Minas Žeraisu. Bila je „venčana“ u jednoj katoličkoj ceremoniji sedam godina ranije, a njen partner nije video nikakvu potrebu za legalizovanjem njihove zajednice. Šta će ona učiniti? Kako je napredovala u razumevanju Biblije, rekla mu je da ako on neće da legalizuju svoju zajednicu, ona će morati da ga ostavi, iako ne želi da to učini. Shvatajući da ona to misli ozbiljno, on se konačno složio. Nakon što su se venčali ona se ubrzo krstila.

Do 1977, u Brazilu nije postojala priprema za razvod. Tako, svako ko je bio u braku a zatim napustio svog partnera i ušao u odnos s nekim drugim partnerom nije imao nikakvog načina da legalizuje tu sadašnju zajednicu. Neki su čak imali i unuke kroz tu drugu zajednicu. U skladu s Jehovinim sopstvenim primerom opraštanja greha koji su  se desili u prošlosti zbog neznanja, Vodeće telo je napravilo jedan ustupak za studente Biblije u toj situaciji da se krste ako potpišu jednu izjavu u kojoj se zavetuju na vernost svom partneru i obećavaju da će legalizovati svoju zajednicu čim to postane moguće (Dela 17:30; Rimlj. 3:25). Jedno vreme, bio je priličan broj takvih izjava u arhivi Zajednice.

Jedan slučaj uključivao je majku 13 dece. Ona je proučavala Bibliju osam godina ali nije mogla da legalizuje svoj bračni status. Zatim je potpisala izjavu i bila prihvaćena za krštenje. Kada su njena deca saznala šta je bilo uključeno u njeno kvalifikovanje za krštenje, osmoro njih takođe je proučavalo Bibliju, i kasnije je petoro njih bilo kršteno a drugi su počeli da posećuju sastanke.

Konačno, bio je donet zakon o razvodu, i premda je bio propisan period čekanja od tri godine od zakonskog razdvajanja do razvoda, bilo je moguće da se reši većina slučajeva onih koji su potpisali izjave. Godine 1988. vlada je smanjila period čekanja na jednu godinu.

Specijalno školovanje za službu

Godine 1978. bila je posvećena daljnja pažnja obučavanju skupštinskih starešina. Još od 1959, Škola službe za Kraljevstvo pružala je specijalnu obuku za one koji su naimenovani da budu nadglednici. Međutim, godine 1978. sve starešine iz Brazila, bilo da su ranije prisustvovali školi ili ne, bili su pozvani da izvuku koristi iz jednog specijalnog dvodnevnog programa školovanja. Tokom tog perioda oni su diskutovali iz Biblije kako da se poboljšaju kao pastiri i učitelji stada, o načinima na koje treba preuzimati vođstvo u delu evanđeliziranja, kako održavati duhovnu i moralnu čistoću skupština, i takođe kako raditi zajedno kao starešinstva. Bilo je prisutno skoro 7 000 starešina. Od tada, periodično se održavaju daljnji kursevi usavršavanja u Školi službe za Kraljevstvo.

 Ni sluge pomoćnici nisu bili zaboravljeni. Razredi Škole službe za Kraljevstvo bili su takođe organizovani i za njih u Brazilu počev od 1985. A od 1988. za tu školu osim Dvorana Kraljevstva moguće je koristiti i Kongresne dvorane, što omogućuje da kursu zajedno prisustvuje veliki broj starešina i slugu pomoćnika. Poslednjem kursu, 1995, prisustvovale su 22 092 starešine i 27 544 slugu pomoćnika. Kakva divna grupa ljudi koji su voljni i biblijski kvalifikovani da im se poveri odgovornost u skupštinama!

Godine 1978, u Brazilu je počela da deluje još jedna škola — Škola pionirske službe. Prvi razred, u trajanju od dve nedelje, bio je održan u Fortalezi, u Seari. Cilj te škole je da ojača odnos pionira s Jehovom, da im pomogne da potpunije hodaju stopama Isusa Hrista, i da poboljšaju svoju efikasnost u službi.

Evidencija Zajednice pokazuje da je tokom proteklih 18 godina u Brazilu bilo održano 1 650 razreda, a iz ove veličanstvene pripreme korist je izvuklo 39 649 opštih pionira. Samo 1994, u nastojanju da se pomogne pionirima širom zemlje, bilo je održano 187 razreda u 107 različitih gradova i varošica.

Vredan pažnje je napor koji su neki pioniri uložili da bi prisustvovali školi. Jedna sestra kojoj muž nije u veri, ustajala je svakog dana u 5.00 da bi se pobrinula za svoje kućne obaveze pre nego što ode u razred, a zatim je odmah posle razreda odlazila da pokupi svoju decu kad su dolazila iz škole. Jedna druga sestra je želela da promeni vreme svog odmora kako bi prisustvovala školi. Njen poslodavac nije pristajao na to, ali ona je i dalje pokušavala da ga ubedi. Odgovor je uvek bio isti: „Nemoguće!“ Konačno, posle molitve Jehovi, rekla je svom poslodavcu da će napustiti posao. Zašto? Ona je jednostavno morala da prisustvuje toj školi. Impresioniran njenom iskrenošću, on se konačno složio da promeni vreme njenog odmora.

 Paulo Azevedo, instruktor prvog razreda, rekao je u jednom intervjuu: „Škola pionirske službe pomaže pionirima da vide svoje područje u jednom drugačijem svetlu time što naglašava potrebu da se pokaže lični interes za stanara, da se uzmu u obzir njegovi ili njeni problemi, okolnosti, shvatanja i verovanja. Pioniri koji imaju to na umu slažu se da je to kao da imaju novo područje za rad.“

Misionari za Brazil

Misionari su odigrali neprocenjivu ulogu u uspostavljanju čvrste organizacione strukture. Prva dva misionara, diplomci prvog razreda škole Gilead, došla su u Brazil 1945. Do 1967. broj diplomaca Gileada je porastao na 76, a godine 1974. dostigao najveći broj od 117. Neki su  decenijama služili u pokrajinskom i oblasnom delu, kao što su Ričard i Rut Vutke i Erik i Kristina Briten. Tokom godina, ovde je služilo oko 250 misionara iz 11 zemalja.

Uopšte uzev, ljudi u Brazilu pokazuju poštovanje prema strancima. Međutim, prilagođavanje na novu zemlju s drugačijom klimom, hranom, jezikom i običajima, zahteva odlučnost i dobar smisao za humor. Silvija Gustavson, jedna misionarka iz Švedske, sećala se: „Prva naknadna poseta koju smo moj muž, Esten, i ja vršili u Brazilu bila je kod jednog bračnog para u Belo Orizonteu, u Minas Žeraisu. Posle razgovora s njima od oko jednog sata, rekli smo da treba da pođemo. ’Rano je, ostanite još malo!‘ bio je odgovor. Misleći da su bili stvarno zainteresovani, opet smo seli i nastavili posetu. Pola sata kasnije, ponovili smo da treba da idemo. ’Rano je, ostanite još malo!‘ odgovorili su. To se desilo tri puta, i konačno smo otišli skoro u ponoć! Ta drama se ponavljala na sledećim posetama, sve dok nismo naučili da je izraz ’rano je, ostanite još malo!‘ bio samo učtiv način da se izrazi cenjenje za posetu, a da ne znači obavezno da osoba treba da ostane duže. Srećom, interes tog para za istinu bio je iskren!“

Misionari iz Brazila za druge zemlje

S obzirom na odličnu pomoć primljenu od misionara koji su došli u Brazil, kako smo bili srećni kada smo 1982. saznali da će braća iz Brazila biti pozvana da služe kao misionari u drugim zemljama! Do kraja te godine, tri bračna para bila su dodeljena za Boliviju, i od tada, 90 brazilske braće i sestara bilo je pozvano da služe kao misionari u Angoli, Boliviji, Mozambiku i Paragvaju.

Nekima od tih brazilskih misionara i samima su drugi misionari pomogli da upoznaju istinu. To je bio slučaj s Atilom Karnejrom, iz Belema. On je bio razočaran u religiju. Kada je misionarka Delfina Munjvija stupila  s njim u kontakt, on je pokazao interes za istinu i počeo redovno od nje da prima časopise. Posle izvesnog vremena, ona je izvršila pripreme da on tri puta nedeljno proučava Bibliju s jednim bratom misionarem. Posle svog drugog studija, Atila je počeo drugima da govori o onome što je saznao, i još pre krštenja, vodio je tri biblijska studija! Posle krštenja, služio je kao opšti pionir a zatim kao specijalni pionir. Sada su on i njegova žena misionari u Mozambiku.

Benžamin Silva i njegova žena, Jolanda, takođe su među brazilskim misionarima koji služe u Mozambiku. Mnoge godine oni su bili pioniri u severnom Brazilu. Uspeli su da usklade dve velike odgovornosti — da služe kao pioniri i da podižu dete. Kada se njihova kćerka,  Marta, udala, roditelji su se stavili na raspolaganje da služe kao misionari. Marta i dalje pioniri, i Jehova očigledno blagosilja sve troje njih.

Poplave na jugu

Još od prvog veka, hrišćani svojoj braći pružaju materijalnu pomoć u vremenima velike teškoće (Dela 11:29, 30). Južne države, Parana, Santa Katarina i Rio Grande do Sul, bile su godine 1983. opustošene velikim poplavama. U Blumenau, u Santa Katarini, vode reke Itaži Asu porasle su 16 metara iznad normale, plaveći praktično čitav grad. U skladu s primerom koji su postavili hrišćani iz prvog veka, Svedoci iz drugih mesta priložili su humanitarnu pomoć — 43 tone hrane i 41 tonu odeće.

Želja da se pomogne ilustrovana je primerom Žoaoa Visentima Karere, jednog starešine iz Kampo Grandea u državi Mato Groso do Sul, udaljenog 1 400 kilometara. Kada je video televizijski izveštaj o poplavi, telefonirao je kancelariji Zajednice i pitao kako može da pomogne. Zajedno s drugim starešinama, sakupio je tri tone hrane, odeće, obuće i lekova koje su obezbedile skupštine u gradu. Istog dana, on i njegov sin su bili na putu za Blumenau sa stvarima humanitarne pomoći.

Luiz Bognar, jedan starešina iz Blumenaua koji je učestvovao u raspodeli materijala koji im je poslat, pisao je: „Uz pomoć braće, adaptirali smo jedan čamac tako što smo mu dodali točkove kako bi mogao da ide po vodi ili preko malih zemljanih uzvišenja koja su strčala izvan reke. Zatim smo krenuli da tražimo izolovanu braću. U nekim mestima, zbog visine vode, morali smo da sečemo električne kablove da bismo prošli. Moja dva sina, od 10 i 12 godina, išla su sa mnom. Bili su dobri plivači. Takođe sam znao da su čamci s decom više poštovani nego drugi.“

 U jednoj od kuća, našli su 16 osoba koje su bile ostavljene na cedilu 10 dana i čija zaliha hrane je bila na izmaku. Neposredno pred dolazak čamca, kada su osmatrali citat za taj dan, jedan od braće je komentarisao da će se Jehova pobrinuti za njihove potrebe u Njegovo pravo vreme. I to se baš i desilo. U jednoj drugoj kući, bile su 22 osobe koje su nedelju dana bile zarobljene na gornjem spratu i u potkrovlju. Kada su čuli zvuk čamca koji se približava, prvo su mislili da bi to mogli biti lopovi; ali onda su čuli nekog kako zove: „Brat Valter Germer!“ Bila su to braća koja su donosila pomoć. „Bilo je to dobro svedočanstvo za komšije koji nisu bili Svedoci“, seća se Džanis Duve, koja je bila u toj kući i koja je sada član Brazilske betelske porodice. Ono što je pruženo bilo je daleko više od njihovih potreba za dan ili dva. „Prošlo je nekoliko meseci pre nego što smo morali da kupimo bilo koju nepokvarljivu hranu“, rekla je ona.

Zarazan pionirski duh

Iako Jehovini svedoci kad nastanu hitne situacije materijalno pomažu jedni drugima, njihova glavna aktivnost je propovedanje dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Oni znaju da će jedino ono zauvek rešiti bezbrojne probleme čovečanstva. Naglašavajući to delo, kancelarija Zajednice je 1984. poslala jedno pismo svakom krštenom objavitelju u Brazilu. Ono je počelo: „Pišemo vam ovog puta da bismo vam uputili poziv da u aprilu učestvujete u pomoćnoj pionirskoj službi.“ To bi značilo da posvete barem 60 sati tog meseca deljenju biblijske istine sa svojim bližnjima. Da li je taj poziv prihvaćen? Prethodni najveći broj pomoćnih pionira bio je 8 000, aprila 1983, a u odgovoru na ovaj poziv, učestvovalo je više od 33 000 — 21 posto od ukupnog broja objavitelja! I kakav srećan mesec teokratske službe je to bio!

 Zahtevali su se marljivi napori. Jedan Svedok koji je bio vozač kamiona i jedan drugi koji je bio zidar, dogovorili su se da budu u službi na terenu redovno od 18.30 do 20.30, nakon što bi završili svoj svetovni posao. Jedna sestra koja je radila kao šnajderka kod kuće ustajala je rano da bi se pobrinula za svoj posao pre nego što bi otišla u službu na terenu. Jednoj majci osmoro dece — najstarijeg 12 godina a najmlađeg 5 meseci — pomagala je porodica, tako što su starija deca pomagala oko brige za mlađe, a njen muž je pripremao večeru. Među 12 objavitelja u izvesnoj skupštini, 5 je služilo kao pomoćni pioniri. Uključena su bila dva poglavara porodice, jedan s 10 dece a drugi s 14. Obojica su živela oko 15 kilometara od grada. Putovali su do grada dvaput nedeljno da bi svakog dana učestvovali u službi na terenu devet sati. Jedna druga sestra, koja ne može da hoda, sedela je u stolici na trotoaru ispred svoje kuće, gde je stupala u kontakt s prolaznicima.

Iskusivši radost te službe, nekoliko njih koji su služili kao pomoćni pioniri tokom tog meseca, prijavili su se za opštu pionirsku službu (Ps. 34:9). U aprilu 1984, bilo je na spisku 3 500 opštih pionira. Šest meseci kasnije bilo je 4 200, a godinu kasnije taj broj je bio 5 400. Sada u zemlji ima preko 22 500 opštih pionira. I kakvu radost oni imaju dok tako potpuno učestvuju u najvažnijem delu koje se danas vrši na zemlji!

Simultano izdavaštvo

Pre 1984, materijal u našim portugalskim časopisima objavljivan je tek šest meseci posle izlaženja na engleskom. Međutim, te godine, u Brazilu su bile instalirane dve rotacione ofset mašine kao i MEPS (Multijezički elektronski fotoslog sistem, koji su razvila braća u svetskoj centrali u Njujorku). Prevedeni materijal bio je  unošen direktno u kompjuter, a MEPS programi su uveliko ubrzali proces komponovanja stranica. Pol Bauer, Erik Katner i Franc Šredl bili su u Njujorku obučeni za delovanje i održavanje MEPS-a. Tako je 1984. materijal koji je izlazio na engleskom počeo da se štampa simultano na portugalskom.

Rotacione ofset mašine, od kojih je svaka mogla da štampa 32 000 časopisa na sat, bile su donacija braće iz Sjedinjenih Država. Hari Džonson, iz Bruklinske betelske porodice, nadgledao je instaliranje. Prvo su izašle simultane publikacije. Kratko posle toga, štampanje se radilo u četiri boje i na papiru boljeg kvaliteta. Rezultati su bili odlični! Nikada pre toga nije primljeno za jedan mesec toliko pretplata na časopise — 50 000 u junu 1987. Broj pretplata je postojano rastao, dostižući najveći broj od 87 238 u aprilu 1994. Sada svakog meseca štampamo u proseku 3 500 000 časopisa na portugalskom i španskom.

 Čuvari integriteta okupljaju se u rekordnim brojevima

Jedan drugi istaknuti događaj 1985. bilo je simultano korišćenje dva najveća stadiona u Brazilu — stadiona Morumbi u Sao Paulu i stadiona Marakana u Rio de Žaneiru — za naše oblasne kongrese „Čuvari integriteta“. Tim kongresima, održanim od 23. do 25. avgusta 1985, prisustvovali su delegati iz 11 zemalja. Takođe su bila prisutna dva člana Vodećeg tela, Džon Bar i Liman Svingl.

Javno predavanje „Božja vremena i razdoblja — na šta ona ukazuju?“ izneo je Džon Kušnir pred prisutnom 162 941 osobom u Sao Paulu a Augusto Mašado pred 86 410 u Rio de Žaneiru — ukupno blizu 250 000 osoba! To je skoro onoliko koliko je bilo prisutno u Njujorku 1958. kada su se delegati iz 123 zemlje sastali simultano na dva tamošnja stadiona. Ipak, to nije bila puna mera kongresâ u Brazilu 1985.

Pored ta dva međunarodna kongresa, bila su održana 23 druga u različitim delovima zemlje, s ukupnim brojem prisutnih od 144 000, i s 1 192 koji su se krstili. Među tim krštenima bila je jedna gospođa iz Sao Leopolda, u Rio Grande do Sulu, koja je nedavno bila izgubila dete u jednoj nesreći i kao rezultat toga okrenula se spiritizmu. Međutim, ona je pročitala brošuru Nevidljivi duhovi — da li nam pomažu? ili nam nanose štetu? i bila je toliko impresionirana onim što je pročitala da je otišla da traži lokalnu Dvoranu Kraljevstva. Tamo je prihvatila ponudu biblijskog studija i brzo napredovala do tačke krštenja. Danas ona, njen muž i njena unuka služe Jehovi.

’Sastajanje‘ uprkos udaljenosti

Naša hrišćanska braća i sestre u Brazilu zaista cene biblijski savet da ne zaboravljaju sastajanje, i to utoliko više što vide kako se Jehovin dan približava  (Jevr. 10:24, 25). Ponekad to zahteva znatan napor s njihove strane. Jedan brat iz skupštine Fazenda Takuari, u Baiji, premda hrom i star 70 godina, pešači 8 kilometara da bi došao do Dvorane Kraljevstva. Braća iz skupštine O lindina, u Baiji, pešače 16 kilometara noseći plastičnu vreću s odećom kako bi mogli da zamene odeću koja se nakvasi dok prelaze reku. U Parai, nekoliko porodica pešači šest kilometara kroz šumu gde često vide tragove jaguara. Takođe, u skupštini u Repozo do Amatariju, u Amazonu, dve porodice, koje sačinjavaju 15 osoba, pešače kroz džunglu s jednim odraslim koji ide napred da bi udarao po drveću i zemlji jednim štapom kako bi odagnao zmije.

Jedna trudna sestra, s detetom u naručju, pešačila je 16 kilometara do Dvorane Kraljevstva u gradiću Ašiši, u Tokantinsu, kad god nije mogla da se poveze kamionom. Da bi svoju malu decu vodila sa sobom u Dvoranu Kraljevstva, jedna sestra u Baiji stavlja ih u dve velike korpe, koje vise jedna s jedne a druga s druge stane magarca koga ona vodi.

Za vreme pokrajinskog sastanka u Kruzeru do Sulu, u Akreu, iz skupštine u Rio Badežu, u Amazonu, bilo je prisutno 37 osoba, iako je ta skupština izveštavala samo 9 objavitelja. Ta grupa je da bi prisustvovala pešačila osam sati. Među njima je bila jedna sestra s osmoro dece, od koje je najmlađe imalo 5 godina. Takođe, desetorica braće biciklom su putovala 100 kilometara da bi prisustvovala svom pokrajinskom sastanku u Florijanu, u Piauju. Oni su zaista zahvalni za duhovne pripreme koje Jehova čini.

Samopožrtvovani pastiri stada

Brz porast u broju objavitelja povećao je potrebu za više duhovnih pastira koji bi brinuli za stado Božje (Dela 20:28; 1. Petr. 5:2). Postoji potreba ne samo za  starešinama koji bi brinuli za pojedinačne skupštine već takođe i za kvalifikovanim nadglednicima koji mogu srediti stvari tako da putuju kako bi pokrajinama i oblastima pružili nadgledanje s ljubavlju. Veliki broj braće žrtvuju se kao putujući nadglednici već preko 30 godina. Svake godine se, u proseku, formira 12 novih pokrajina, a sada na brazilskom području ima 326 pokrajinskih nadglednika i 21 oblasni nadglednik. Ta braća pokazuju divan duh, i voljni su da služe bilo gde, bez obzira na to kakvi su uslovi.

Šta bi to moglo uključivati? Neki su za sobom ostavili udobne kuće, a sada rado prihvataju smeštaj pod raznim okolnostima u kojima žive naša braća. Pošto je klima tropska, moraju da se nose s komarcima i drugim insektima. Zbog vrućine, neki radije spavaju u visaljkama nego u krevetima. Postoje domovi koji imaju krov ali ne i zidove. U udaljenim područjima, prevoz može biti čamcem, na konju, u rasklimatanim autobusima, ili jednostavno pešice.

Žoze Vertemati, koji je 1970-ih služio kao pokrajinski nadglednik u Maranjanu, pisao je: „Da bismo došli do skupština u Sitjo Seari i Gimaraisu, moja žena, Mazolina i ja, morali smo da putujemo dva sata brodom i da zatim čekamo bilo kakvo prevozno sredstvo koje bi naišlo, pošto nije bilo autobusa. Nekoliko puta smo išli kamionom, Mazolina u kabini a ja na vrhu tovara, koji je uključivao svinje, kokoške i koze ili džakove brašna, pirinča i pasulja. Kada bi se kamion zaglibio u blatu, morali smo da izađemo i da guramo. Ako je sve išlo dobro, taj deo putovanja trajao je oko pet sati. Zatim smo pešačili još četiri sata kako bismo stigli do Dvorane Kraljevstva.“ Lokalni Svedoci su jako cenili te posete.

Da bi prisustvovala sastancima u Dvorani Kraljevstva u Gimaraisu, neka braća su morala da pešače oko 30 kilometara svake nedelje, što je trajalo pet ili šest sati.  Tokom posete pokrajinskog nadglednika, ostajali bi u gradu cele nedelje kako bi u potpunosti izvukli koristi iz njegove posete.

Postoje pokrajine koje obuhvataju ogromna, retko naseljena područja. Na primer, tokom 1980-ih, jedna pokrajina je uključivala države Akre, Rondoniju i delove Mato Grosa i Amazona, područje koje je jednako području Španije. Dok je bio u toj pokrajini, Adenir Almeida je posećivao skupštinu u Labrei, u Amazonu, gradu gde su mnogi ljudi patili od Hansenove bolesti, ili gube. Da bi stigao tamo, putovao je četiri sata autobusom, prenoćio je u jednom pansionu, a zatim ujutro krenuo, zajedno s osmoro drugih putnika, na kamionu natovarenom flašama alkoholnih pića. Posle nekoliko sati putovanja po vrućini, svi su bili vrlo žedni. Jedina tečnost na raspolaganju bila je u tim flašama. Brat Almeida priznaje da je pod takvim okolnostima bilo teško odupreti se ponudi drugih da uzme malo iz flaša koje su oni ukrali iz tereta. Posle putovanja od deset sati po žarkom suncu, s puno prašine a zatim s kišom, konačno su stigli u Labreu. Tamo je bila čitava skupština da ih dočeka — dva specijalna pionira i dva nekrštena objavitelja! U nedelju je imao zadovoljstvo da krsti ta dva objavitelja.

Za Vladimira Aleksandruka, jednog brata samca koji je služio kao putujući nadglednik skoro 30 godina, prenoćišta su uključivala i lokalni zatvor. Bilo je to 1972, a on je posećivao jednu udaljenu objaviteljku čiji muž nije bio u veri. Grad je bio mali, i nije bilo hotela, tako da je pokrajinski nadglednik sredio stvari da spava u zatvoru. On se sa smehom seća: „Svako je mislio da sam novi šef policije, pošto su videli kako ulazim u zatvor i izlazim iz njega kad hoću, i nosim odelo i kravatu. U početku, bio sam jedini unutra, ali drugog dana, imao sam društvo jednog čoveka koji je ukrao svinju. Tako sam mogao da mu svedočim.“

 Ti samopožrtvovani nadglednici spremno priznaju da je svaka neudobnost ili nedostatak privatnosti više nego konpenzirana srdačnom ljubavlju i istinskom revnošću koju pokazuju braća.

Na zapad

Tokom 1980-ih, mnoge porodice s juga poslušale su poziv: „Idi na zapad, mladiću!“ Oni su se preselili u zapadni Brazil, naročito u Rondoniju, tražeći zemlju pogodnu za obrađivanje. Vlada ju je nudila besplatno. Bili su otvoreni putevi u šumi, zvani linije, od oko 35 kilometara, a zemlja duž obe strane tih „linija“ bila je otvorena za doseljenike. To je pružilo odlično područje za svedočenje!

U Pimenta Buenu, u Rondoniji, jedan berberin koji je pripadao evanđelističkoj religiji izgradio je crkvu. Međutim, postao je uznemiren kada je primetio prepirke između pastorâ svoje sopstvene religije, od kojih je svako želeo da ide u crkvu u kojoj se sakupljalo više novca. On nikada nije slušao Svedoke. Ali jednog dana dok je posmatrao specijalne pionire kako rade duž ulice, očigledno vrlo srećni, on se pitao: ’Ako imam istinu, zašto sam tako uznemiren? I ako su oni „lažni proroci“, zašto su tako srećni?‘ Posetio je te pionire — uveče, kako ga drugi ne bi videli — i prihvatio biblijski studij. Impresioniran onim što je saznao, pozvao je pionire, Džonasa i Robson Barboza de Soza, da propovedaju pred 30 članova njegove crkve. Nekoliko ih je prihvatilo istinu, i s vremenom je crkva bila zatvorena. Kratko posle toga, katolička crkva u tom području bila je takođe napuštena, pošto su čovek koji je vodio službe, i njegova porodica, na sličan način postali Jehovini svedoci.

U vreme prve posete pokrajinskog nadglednika toj skupštini, bilo je već 49 objavitelja, a 280 osoba je prisustvovalo javnom predavanju. Područje je bilo malo, i za  kratko vreme, svi stanovnici su ili bili Svedoci ili su proučavali s njima. Tako su objavitelji morali kamionom da idu u obližnja naselja da bi propovedali. Takođe su koristili kamion (prekriven šatorskim platnom) za putovanje na kongrese u najbliži grad, Porto Veljo, udaljen 600 kilometara.

Amazonska regija

Svedočenje u regiji Amazona predstavlja posebne izazove, ali duhovne potrebe ljudi koji žive tamo ne zanemaruju se. To je područje veće od zapadne Evrope. Brazilski deo šume zauzima skoro polovinu čitave zemlje, a ima samo 9 000 000 stanovnika — oko 6 posto brazilske populacije. Neki delovi reka u tom području su zaista kao mora. Na primer, reka Negro, jedna od glavnih pritoka reke Amazon, široka je 18 kilometara blizu Manausa, glavnog grada te države, a ušće glavnog kanala delte reke Amazon široko je 50 kilometara. Među svetskim rekama na Amazon se u mnogim pogledima gleda kao na kralja.

U ovom regionu nije neobično da se putuje nekoliko dana brodićem da bi se stiglo od jednog grada do drugog. Dva specijalna pionira dodeljena u Ejrunepe, u Amazonu, grad od 20 000 stanovnika, pisala su: „Putovanje na našu dodelu trajalo je 13 dana brodićem. Smatarali smo taj brodić delom našeg područja. Dok smo bili na brodiću, uručili smo nekoliko publikacija i započeli osam biblijskih studija, koje smo vodili dvaput dnevno.“ U Amazoniji, ima 213 specijalnih pionira koji su zaposleni pomaganjem ljudima da izvuku koristi iz Božje Reči.

Ukrcavanje na brodiće Zajednice

Od 1991. neki od naših specijalnih pionira koriste brodiće kao deo svoje redovne opreme u službi. Te godine je Zajednica obezbedila dva brodića za takvu upotrebu. Tu je Boas Novas (Dobra vest), koji putuje rekama Negro,  Purus, Madeira i Solimois. Proclamador das Boas Novas (Objavitelj dobre vesti) kruži oko ostrva Maražo — veličine Holandije — na ušću reke Amazon.

Petoro specijalnih pionira raspodeljeno je po svakom brodiću. Dok su dva para pionira u službi, jedan pionir ostaje na brodiću da bi pripremao obroke i da bi obavio čišćenje kao i da bi pazio na moguće piratstvo. Glavni cilj je dopreti do stanovnika malih sela na obalama reka i drugih koji žive u sojenicama ili u plovećim kućama.

„Entre!“ (Uđite!) dobrodošlica je koju pioniri čuju skoro nepromenjivo dok se približavaju kućama. Nakon toga usledi svedočenje od oko 40 minuta ili više. U većim naseobinama pioniri ostaju skoro dva meseca, vodeći biblijske studije sa zainteresovanim osobama, često  nekoliko puta nedeljno. Javna predavanja i studij Kule stražare obično se održavaju u nekoj školi ili u nekoj privatnoj kući. Drugi sastanci se održavaju na brodiću. Ako ljudi pokažu iskrenu želju da služe Jehovi, specijalnim pionirima je dodeljen zadatak da ostanu i razvijaju interes.

Oko tri sata brodom od Manausa, u blizini Žanauake, postoji jedinstvena Kongresna dvorana koju su izgradila lokalna braća. Ovde nema problema da se dobije smeštaj za one koji dolaze na veće skupove sa velike udaljenosti. Mnogi žive u plovećim kućama, tako da oni samo dovuku svoju kuću čamcem do Kongresne dvorane koja je sagrađena na jednom ostrvu, „parkiraju“ svoju kuću, i iskrcaju se za sastanak. Iako obližnje skupštine imaju manje od 100 objavitelja, broj prisutnih na većim skupovima dostiže skoro 250 osoba.

Indijancima se pomaže da upoznaju istinu

Indijanci, s kojima se ljudi uopšte prečesto ophode s malo poštovanja, impresionirani su kada se Jehovini svedoci ophode s njima zaista s poštovanjem. Veliki broj njih je duhovno napredovao do tačke krštenja (Dela 10:34, 35).

Amilton Vjeira, koji je služio kao pokrajinski nadglednik u jednom području gde žive Indijanci, seća se jednog iskustva koje je imao s njima. U jednom govoru, on je citirao Luku 21:34-36, gde se upozorava na ’prekomerno jelo i prekomerno piće‘. Prvo je razmatrao ’prekomerno jedenje‘. Kada su njegovi slušaoci imali poteškoća u razumevanju šta to znači, on je objasnio. Indijanci su se začudili a zatim su počeli da se smeju. Ideja o prekomernom jedenju bila im je potpuno apsurdna. Kao deo svog načina života, Indijanci mogu ograditi ribu s jedne strane reke ali onda će hvatati samo onoliko koliko im  je dovoljno da zadovolje svoje trenutne potrebe a ne više. Ali kako je s ’prekomernim pićem‘?

Nažalost, prekomerno korišćenje alkoholnih pića uobičajeno je među indijanskim stanovništvom. Zloupotrebu alkohola unapređuju ljudi koji im kupuju piće i smatraju zabavom da posmatraju njihov smešan način postupanja kada su pijani. Brat Vjeira je mogao da objasni da baš kao što je nerazumno previše jesti, tako je apsurdno i previše piti.

U tom regionu posetilac ponekad mora da hoda po uskim stazama kroz šumu i da nauči da održava ravnotežu dok hoda po stablima drveća položenim kao most preko malih rečnih kanala. Ta stabla su uglavnom vlažna i klizava. „Hodanje po njima nije mi bilo lako“, seća se brat Vjeira. „Lokalna braća nisu imala problema, niti sestre koje su čak imale i decu u svom naručju i koje su, na moju neprijatnost, nosile moje torbe, dok sam se ja borio da održim ravnotežu.“

Neočekivana pomoć

Tokom 1970-ih i 1980-ih, javna predavanja koja su uključivala prikazivanje slajdova igrala su važnu ulogu u propovedanju dobre vesti. Pataiba, u Baiji, imala je samo 1 500 stanovnika i malu skupštinu, ali prisutnih na prikazivanju slajdova bilo je 1 572. Kako je do toga došlo? Moasir Soares, pokrajinski nadglednik, objasnio je: „Pošto je Dvorana Kraljevstva bila mala, predložio sam starešinama da traže dozvolu od gradonačelnika da koristimo pijacu smeštenu na glavnom trgu, preko puta katoličke crkve. S njegovom dozvolom, sklonili smo tezge i napravili auditorijum. Bila je ’Velika nedelja‘, i planirano je da iz crkve krene velika procesija u 18.00, u vreme kada je trebalo da počne naše javno predavanje. Pozvani su bili ljudi iz obližnjih gradova, a pošto nijedan sveštenik nije živeo u gradu, trebalo je da jedan sa strane  dođe da bi vodio procesiju. Međutim, svešteniku je pukla guma na kolima, i on nije stigao na vreme. Kao rezultat, većina ljudi koji su došli radi procesije umesto toga prisustvovala je našem predavanju. Naslov govora je odgovarajuće bio ’Dovođenje mnogih ka pravednosti u vreme kraja‘.“

200 000 objavitelja!

Januara 1987. broj objavitelja Kraljevstva u Brazilu prešao je 200 000, a porast se nastavljao brzim korakom. Tokom 1988, bilo je formirano 367 novih skupština; godine 1989 još 370 — prosek od više od jedne skupštine dnevno! Više radnika — više publikacija! Tako nam je bila poslata treća rotaciona mašina, s kapacitetom od 38 000 časopisa na sat, da bi nam se pomoglo. Bilo je takođe neophodno modernizovati Odeljenje za otpremu kako bi moglo da obrađuje hiljade skupštinskih narudžbi za literaturu.

Napravljeni su bili planovi za jedno proširenje postojeće fabrike, da se tako poveća radno područje od 27 000 kvadratnih metara na 42 000 kvadratnih metara. Gradnja je počela u decembru 1988. i vršilo ju je betelsko osoblje za gradnju pod stručnim vođstvom nekoliko međunarodnih slugu — svi dobrovoljci.

Pomoć međunarodnih slugu

Bili smo srećni što je s nama bilo 35 vešte braće iz drugih zemalja koji su pomagali na tom projektu proširenja fabrike i, kasnije, radili na gradnji više stambenih blokova. Neki od te braće i sestara služili su nekoliko nedelja, drugi mesecima, a nekoliko njih više od šest godina. Njihovo prisustvo je bilo ohrabrujuće, izgrađujuće, i zbog njihove stručnosti, vrlo produktivno.

Neki od tih međunarodnih slugu bili su mladi; drugi su bili bake i deke. Kit Kolvel i njegova žena Rej Eta,  bili su prvi koji su stigli, marta 1989, a bili su u ovoj drugoj kategoriji. Imali su preko 50 godina. Kit kaže: „Biti daleko od naše dve kćerke i zetova, četvoro unučadi i mame i tate nije bilo lako. Ponekad, mislimo na odlazak kući i da jednostavno budemo ’baka i deka‘, ali sve dok možemo biti korišćeni i imamo snage, bićemo srećni da kažemo: ’Evo mene, pošalji mene‘ (Isa. 6:8).“

Darvin Harli i njegova žena, Širli, takođe su služili u Brazilu skoro šest godina. I oni su s nostalgijom mislili na svoje četvoro dece i osmoro unučadi. Ipak, bili su odlučni da na prvo mesto u svom životu stave Jehovu i da nastave da u tom pogledu pružaju primer za svoju decu. Tako, nakon što je i njihovo najmlađe dete ušlo u brak, Darvin i Širli nisu imali sumnje oko toga šta da urade. Prijavili su se da trajno služe kao međunarodne sluge. Sada, iako imaju više od 60 godina, oni osećajno kažu: „Zahvalni smo Vodećem telu za priliku da služimo Jehovi na ovaj poseban način.“ Bilo je mnogo očiju punih suza kada je brazilska betelska porodica morala da se oprosti sa svim tim vernim slugama iz drugih zemalja. Neki od njih su se vratili svojim kućama, dok su drugi otišli na nove zadatke.

Sveštenik upoznaje istinu

Najistaknutija stvar među velikim stvarima koje Jehova čini u Brazilu, jeste oslobađanje ljudi koji su duboko uključeni u krivu religiju. Jednog dana u autobusu, jedan Jehovin svedok je sedeo do Ademira de O livejra, koji je već deset godina služio kao sveštenik u brazilskoj katoličkoj crkvi. Započet je razgovor o značenju reči „pakao“. Kasnije, Ademir je razmišljao o tom razgovoru, i kad je pročitao naše časopise, istina je postala jasna u njegovom umu.

U svojoj crkvi je počeo da naučava da je Jehova Bog i da je upotreba likova pogrešna. Ali shvatio je da  nije praktikovao ono što je propovedao — konačno, ta crkva je još uvek imala svoje likove. U međuvremenu, kada su njegov otac i njegova majka umrli u razmaku od samo deset meseci, on je počeo da misli da ga Bog kažnjava što razmišlja da napusti katoličku crkvu. Međutim, na sahrani svoje majke, on je shvatio da je Jehova Onaj koji bi ponovo mogao da je podigne u život. Godine 1989, otišao je na svoj prvi sastanak u Dvorani Kraljevstva i posle toga redovno prisustvovao. Napustio je katoličku crkvu, i prvog meseca kao objavitelj Kraljevstva izvestio je 60 sati i uručio 12 primeraka knjige Ti možeš zauvek da živiš u Raju na zemlji. Posle krštenja postao je opšti pionir, a sada takođe služi i kao starešina u Žundjaiju, u Sao Paulu.

Odgovori na pitanja koja postavljaju mladi

Mladima je potrebna pomoć kako bi prihvatljivo služili Jehovi (Prop. 12:3). Serija oblasnih kongresa  „Odanost Bogu“, održanih 1989, pružila je jedno korisno sredstvo u tom pravcu. Jedna 15-godišnja devojka je pisala: „Na početku programa, bilo je objavljeno da svi mladi od 10 do 19 godina treba da sednu zajedno u prednji deo auditorijuma. Svi smo bili vrlo uzbuđeni, pitajući se šta će se dogoditi. Na kraju programa, posle jednog oduševljavajućeg govora, govornik je objavio da će svaka mlada osoba primiti na poklon jednu knjigu s naslovom Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja. Bilo je veoma, veoma uzbudljivo! Toliko sam bila srećna da sam htela da plačem. Bilo je to baš ono što nam je trebalo. Od tada, često koristim tu knjigu radi saveta. S tim vrednim darom od Jehove, mi smo dobro opremljeni da se suočimo s pritiscima ovog sistema.“ Više od 70 000 knjiga bilo je distribuisano među mladom braćom i sestrama na 108 kongresa održanih u zemlji.

Procenjuje se da oko 35 posto onih koji prisustvuju skupštinskim sastancima u Brazilu jesu mladi. Oni se svakodnevno suočavaju s degradirajućim uticajem materijalističkog, nemoralnog sveta. Oni se suočavaju s izazovom sticanja odgovarajućeg svetovnog obrazovanja koje će ih pripremiti za život kao odraslih osoba, dok u isto vreme stiču životovažno obrazovanje iz Božje Reči koje može da ih pripremi za preživljavanje i ulazak u Božji novi svet pravednosti. Većina njih se uspešno suočava s tim izazovom. Mnogi služe kao pomoćni pioniri još dok idu u školu, a zatim se prijavljuju kao opšti pioniri čim maturiraju. Drugi smatraju školu svojim ličnim područjem i koriste svaku priliku da tamo svedoče.

Kada je jedan Svedok u Minas Žeraisu svratio u jednu školu i razgovarao s jednom od učiteljica, učiteljica je objasnila: „Imala sam dve devojčice u svom razredu, od 9 i 11 godina. Primetila sam da su bile drugačije od svih drugih učenika. Zapazila sam da su tokom naše molitve one mirno stajale s drugima ali nisu ponavljale molitvu.  Kada sam ih pitala da li ne znaju da se mole ili im je neugodno da se mole, rekle su mi da Jehova Bog ne sluša molitve koje se ponavljaju i da su se one molile u sebi dok smo se mi molili. Pitala sam ih: ’Kako se molite?‘ Starija mi je rekla: ’Molim vas, sagnite glavu‘, i zatim se molila. Zahvalila je Jehovi za njihove roditelje, njihovu hranu, njihovu učiteljicu, i čak se molila za zdravlje njihove majke, koja ih je poučila istini iz Biblije. Nisam mogla da zadržim suze i morala sam da odjurim u toalet da bih plakala.“ Na naknadnoj poseti, objavitelj je saznao da se porodica tih devojčica preselila zato što u gradu gde je ta učiteljica poučavala nije bilo Dvorane Kraljevstva. „Mnogo mi nedostaju“, zaključila je ta učiteljica.

Moć istine da preoblikuje

Božja Reč može imati moćan uticaj koji preoblikuje život ljudi. Na primer, osobe koje robuju demonima oslobađaju se. To je bio slučaj s jednim mladim čovekom u Sao Paulu čija porodica se bavila spiritizmom. Još od vremena kada je imao 13 godina, on je brinuo za jedan spiritistički (makumba) centar, gde su mnogi odlazili po pomoć za rešavanje svih vrsta problema, u vezi s porodicom, zdravljem, zaposlenjem i zabavljanjem. Pored korišćenja biljnih smesa, rituali su uključivali životinjske žrtve — žabe, piliće i jarce — noću na grobljima. Ponekad su korišćene ljudske kosti ukradene s groblja. Godine 1990, kada je imao 19 godina, imao je prvi kontakt s Jehovinim svedocima. Kada je shvatio da je ono što je saznao od njih istina, on je sazvao 11 duhovnih medija koji su radili pod njim i objasnio da Biblija ne odobrava spiritističke postupke. Da bi se oslobodio od demonskih napada, spalio je sve spiritističke predmete koje je imao. Posle pet meseci biblijskog studija, postao je objavitelj, i za prvi mesec propovedanja izvestio 12 biblijskih studija (Dela 19:19, 20). Većina njih je bila s ljudima iz  njegove okoline koji su ga znali kao makumbeira (stručnjaka makumbe). Posle krštenja, služio je kao pomoćni pionir, zatim kao opšti pionir, a kasnije, kao član brazilske betelske porodice.

Na život jednog čoveka koji je aktivno učestvovao u karnevalu svake godine već 20 godina, takođe je izvršen jak uticaj. Primao je nagrade za svoje učešće na čuvenim karnevalskim balovima u Rio de Žaneiru. Njegov način života uključivao je prekomerno pijenje, kockanje i kontakt s ljudima koji su praktikovali svaku vrstu nemorala. Kad je upoznao istinu, potpuno je promenio svoj način života. Sada je sluga pomoćnik, i koristi svoje talente za dekorisanje podijuma na kongresima.

Jednom drugom mladiću u Rio de Žaneiru fudbal je bio strast. Bio je član jedne navijačke grupe koju je organizovao jedan klub i koja je brutalno šikanirala članove protivničke navijačke sekcije. Imao je običaj da ide na fudbalski stadion naoružan revolverom ili ručno napravljenom bombom. Na skoro svakoj utakmici učestvovao je u tučama s protivničkom grupom i policijom. Međutim, jedan bivši školski drug, Svedok, započeo je s njim biblijski studij. Shvatio je ko su njegovi pravi prijatelji a ko mu je najveći neprijatelj. Dozvolio je da biblijska istina preoblikuje njegovu ličnost, i zatim se krstio.

Pedro, jedan mladić koji živi u Sao Paulu, takođe je bio uključen u nasilan način života. Učestvovao je u jednom obliku borilačkih veština zvanom kapoejra (tehnika nasilnog napada) i voleo je da nosi vatreno oružje. Visok oko dva metra, atletski građen, bio je stalno uključen u tuče. Međutim, jednog dana, on se složio da ima biblijski studij. Posle slušanja jednog biblijskog govora u Dvorani Kraljevstva, shvatio je da će morati da napravi velike promene u svom životu. Uništio je svoje oružje i napredovao do tačke krštenja. Od tada, pomogao  je da mu se desetoro članova njegove porodice pridruže u služenju Jehovi.

Može li istina pomoći osobi da savlada stidljivost? Učinila je to u slučaju jedne gospođe u Sao Paulu. Kada je prvi put čula biblijsku poruku, zadivila se onome što je saznala. Ipak, prisustvovanje sastancima i učestvovanje u javnom propovedanju dobre vesti bili su za nju ogromne prepreke. Zašto? Zbog njene stidljive naravi i straha da ide protivno mužu. Ali držala je na umu stihove kao što je Matej 10:37 i konačno smogla hrabrosti da učestvuje u službi na terenu. Želela je da ugodi Jehovi, a ipak je mnogo puta plakala i borila se s nagonom da prekine i ode kući. Međutim, konačno joj je svedočenje postalo lakše i čak prijatno. Kao rezultat njene istrajnosti, njena majka, petorica braće i muž, svi su upoznali istinu.

Suočavanje s visokom inflacijom

Jedan od glavnih problema 1980-ih bila je ozbiljna inflacija. Uprkos nekolicini ekonomskih planova, inflacija je nastavila da raste sve dok nije dostigla 6 584 posto za period od maja 1989. do aprila 1990. U nekim mesecima cene su rasle skoro 3 posto dnevno! Do kraja meseca, čoveku je za kupovinu istog artikla trebalo skoro duplo više novca nego što mu je trebalo na početku meseca. U naporu da izađe na kraj s tom situacijom, vlada je počev od marta 1990. na 18 meseci zamrzla sve bankovne račune. Više puta, vlada je takođe morala da ukloni nekoliko nula s novca i da štampa nove novčanice.

Naravno, problem inflacije nije bio nov, ali ono što se dogodilo 1990. bilo je preterano. Na sreću, imali smo u podružnici dobru zalihu papira i drugih zaliha za štampanje. Kupovali smo ono što je bilo krajnje potrebno, a ostalo smo odlagali. Betelska porodica od  800 članova složila se da neko vreme radi bez svog mesečnog džeparca. Takođe je bilo ohrabrujuće što je kancelarija Zajednice primala telefonske pozive i pisma od braće koja su nudila priloge i zajmove da bi stvari mogle dalje da funkcionišu. Posle nekoliko meseci, vlada je dozvolila neprofitnim organizacijama kao što je naša da ponovo počnu s normalnim delovanjem. Za Zajednicu se kriza završila.

Tokom tog teškog perioda, Svedoci su i dalje bili aktivni u službi. Mudro su koristili svoje vreme, novac i energiju. Mnogi su pokazali stvarno cenjenje za božanski savet da najpre traže Kraljevstvo (Mat. 6:33). Kao rezultat, tokom 1990. je bilo novih najvećih brojeva objavitelja, pionira, i uručivanja literature. Porast objavitelja od 11 posto te godine, od tada nije prevaziđen.

Kada su bankovni računi bili zamrznuti, skupština Floresta u Žoinvilu, u Santa Katarini, imala je na depozitu ekvivalent od 100 000 američkih dolara za korišćenje pri gradnji Dvorane Kraljevstva. Oni su odložili taj projekat, ali primljeni prilozi su omogućili da se podigne nova dvorana bez tog novca u banci. Kada su fondovi u banci bili konačno oslobođeni, ta skupština je mogla da kupi jedan plac za parkiranje odmah do Dvorane Kraljevstva, i da pomogne jednoj drugoj skupštini da sagradi Dvoranu Kraljevstva.

Učenje da se Biblija čita s razumevanjem

Opisujući srećnog čoveka, psalmista je rekao: „Zakon Gospodnji [mu] omile i dan i noć o zakonu Gospodnjem misli“ (Ps. 1:2). Ali ima mnogo ljudi koji nikada nisu imali prilike da idu u školu i da nauče da čitaju. Da li bi se i njima moglo pomoći da iskuse radost na koju je ukazivao psalmista? Počev od 1958, u Dvoranama Kraljevstva bili su održavani specijalni razredi da bi se pomoglo onima koji ne znaju da čitaju ni da pišu. Godine  1970, bio je preduzet daljnji korak u tom obrazovnom programu kada je na portugalskom bila izdata brošurica Nauči da čitaš i pišeš. Do danas, više od 20 000 ljudi, uključujući i mnoge koji nisu bili Svedoci, dobili su pomoć da nauče da čitaju.

Čak i neki koji nisu Jehovini svedoci primetili su koristi od tih razreda i pokazali cenjenje za njih. U Sao Paulu, jedan muž nevernik zahvalio je lokalnoj skupštini za ono što je bilo učinjeno da se njegovoj ženi pomogne da nauči da čita. Šef policije u Ferosu, u Minas Žeraisu, poslao je Zajednici jedno pismo pohvale za delo koje je urađeno u poučavanju zatvorenika u tamošnjem zatvoru, rekavši: „Bilo s duhovnog stanovišta ili s materijalne strane, Jehovini svedoci su sarađivali s ovim šefom policije u poučavanju zatvorenika da čitaju. Poput dobre kiše koja lagano pada ali može prouzrokovati da se reke prelivaju, oni su učinili mnogo toga da zatvorenike integrišu u društvo.“

Naravno, čitanje ima svoju najveću vrednost kada osoba uživa u Božjoj Reči i prenosi je drugima. Jedna 74-godišnja Svedokinja u Rio de Žaneiru koja je izvukla koristi iz kursa opismenjavanja čini upravo to, i ona sada može da poučava istini mnoge ljude koji žive u njenom području.

Kada je brošurica Nauči da čitaš i pišeš bila izdata, objavitelji su bili ohrabreni da je koriste u vođenju studija sa zainteresovanima kojima je trebala takva pomoć. Jednog dana, Sonja Springejt, koja je služila kao misionar u Kuritibi, u Parani, zamolila je jednu gospođu kojoj je svedočila da pročita Otkrivenje 21:4. Žena se ustezala i zatim rekla: „Ne, pročitajte vi.“ Kada je izvršila naknadnu posetu kod te osobe, Sonja je ustanovila da žena ne zna da čita. Iako je žena bila zauzeta oko brige za četvoro dece, s njom je bio vođen studij uz pomoć  brošurice Nauči da čitaš i pišeš. U početku, osećala se obeshrabreno, ali uz ohrabrenje ona je ustrajala i, za manje od godinu dana, znala je da čita. Danas su ona i njen muž kršteni Svedoci, a deca napreduju u istini.

Nekima koji su znali da čitaju bila je potrebna pomoć da poboljšaju svoje razumevanje. Da bi se tome udovoljilo, 1990. su u nekim skupštinama bile organizovane grupe koje su primale daljnju pomoć u čitanju i u konverzaciji. Takvo pomaganje danas se pruža za skoro 6 000 Svedoka, i rezultati su povoljni. Kada je pošla na taj kurs, jednoj sestri u Rio de Žaneiru trebalo je oko dva sata da pročita i shvati štivo za Skupštinski studij knjige. Posle dva meseca kursa, mogla je da to uradi za 20 minuta.

Specijalna distribucija časopisa

Visoko na listi čitalačkog štiva za Jehovine svedoke jeste Kula stražara, koja je oblikovana da ljudima koji vole istinu pomogne da razumeju Bibliju. Ona veliča Jehovu Boga kao Suverenog Gospodara svemira i pokazuje kako će Božje Kraljevstvo rešiti probleme čovečanstva. Njen propratni časopis, Probudite se!, ukazuje na stvarno značenje iza tekućih događaja i izgrađuje poverenje u Stvoriteljevo obećanje jednog mirnog i sigurnog novog sveta. Jehovini svedoci su gorljivi da te vredne informacije podele s drugima. Da bi se povećala distribucija tih časopisa i da bi se ohrabrili novi koji su kvalifikovani da učestvuju u službi, za jedan praznik, 1. maj 1990, bila je isplanirana specijalna distribucija časopisa. Bilo je preporučeno da skupštine organizuju službu na terenu ujutro, po podne i uveče i da tog dana čitave porodice učestvuju u službi.

Odaziv je bio odličan! Na primer, u Rio de Žaneiru, u jednoj skupštini od 125 objavitelja, ujutro u službi je bio 121, a po podne 118. Tog meseca je dostignut novi najveći broj za zemlju od 288 107 objavitelja, i izvešteno  je da je za taj jedan dan bilo uručeno više od 500 000 časopisa. Od tada, bili su organizovani i drugi specijalni dani s časopisima s dobrim uspehom.

Oblasni kongresi „Čist jezik“

Kongresi su važni događaji u životu Jehovinih svedoka, i oni koji prisustvuju neke od njih dugo pamte. Takav jedan kongres bio je održan u Sao Paulu u avgustu 1990. Završnog dana, više od 134 000 osoba — 86 186 na stadionu Morumbi i 48 220 na stadionu Pakaembu — slušali su javno predavanje koje su simultano iznosila dva govornika na Oblasnom kongresu „Čist jezik“. Tu su bili K. V. Barber i A. D. Šroder, članovi Vodećeg tela, kao i 2 350 stranih delegata iz 14 zemalja.

Na kraju završnog govora na oba stadiona, delegati su počeli da mašu maramicama i maramama. Duboko dirnuti onim čemu su bili svedoci, mnogi su pustili suze radosnice. Kako su zahvalni bili brazilski Svedoci što su njihova hrišćanska braća i sestre došli iz drugih zemalja da im se pridruže na ovoj veličanstvenoj prilici!

Istaknuta ljubav koja se manifestuje među Jehovinim slugama veliki je faktor u pomaganju iskrenim ljudima da prepoznaju istinu (Jov. 13:35). To je bio slučaj s jednim mladićem i njegovom sestrom koji su se protivili tome da njihova majka udovica proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Jedan starešina je posetio tu porodicu i pozvao ih da u nedelju po podne prisustvuju tom kongresu u Sao Paulu. On ih je pokupio rano, pošto je morao da brine za svoje dužnosti kao dobrovoljac na stadionu. To dvoje je bilo duboko impresionirano. Komentarisali su o redu i čistoći na stadionu, o načinu na koji su stvari bile organizovane, i, da, o izlivu ljubavi prema gostujućim delegatima na završetku. Prihvatili su biblijski studij, dobro napredovali, i krstili se sa svojom majkom. Danas je taj mladić sluga pomoćnik.

 Odbori za odnose s bolnicama

Svi Jehovini svedoci, bilo novokršteni ili iskusniji, znaju da je uzdržavanje od krvi svake vrste važan hrišćanski zahtev (Post. 9:3, 4; Dela 21:25). Godine 1984, formirano je puno odbora iskusnih starešina da bi razgovarali s lekarima i registrovali one koji bi poštovali pacijentovu odluku da odbije transfuziju krvi. Ta priprema je dobila na snazi 1991. kada je u Sao Paulu bio održan jedan međunarodni seminar Odborâ za odnose s bolnicama (OOB). Bili su prisutni Južen Rozam i Fred Rask iz Službe za bolničke informacije iz Bruklina, u Njujorku, SAD. Takođe je seminaru prisustvovalo više od 700 druge braće, uključujući i neke koji su lekari ili pravnici kao i članovi OOB.

Seminar je pokazao da pred njima leži mnogo posla. Odbori će biti reorganizovani, a njihovi članovi će početi da iznose prezentacije doktorima i medicinskim timovima, razjašnjavajući naš stav u vezi s upotrebom krvi i nudeći im naučne članke o beskrvnom lečenju. Cilj postavljen pred članove odbora u njihovom odnosu s lekarima bio je „komunikacija i saradnja, ne konfrontacija“. Posle reorganizacije, broj odbora je bio smanjen s 200 sa 1 200 članova na 64 sa oko 350 članova. Kao rezultat, bilo je manje odbora, ali bili su bolje opremljeni u gradovima s velikim centrima za bolničko lečenje.

U oktobru 1992, postojala je prilika da se napravi jedna prezentacija pred 1 300 lekara iz više od 100 zemalja, na XXII međunarodnom kongresu o transfuziji krvi, u Sao Paulu. Organizatori tog događaja dali su dozvolu sestri Zeliti da Silvi Sozi, hematologu, da izloži jedan plakat koji navodi 65 medicinskih alternativa za transfuziju krvi. Pedro Katardo i Seržio Antao, iz Betela, izvestili su: „U početku, pomalo smo se pribojavali na kakav ćemo prijem naići, ali je reakcija više od 500 lekara  s kojima smo lično kontaktirali bila vrlo povoljna. Jedan od glavnih govornika na tom kongresu pažljivo je ispitao plakat i članke koji su bili izloženi. Kasnije, u govoru koji je držao u glavnom auditorijumu, izrazio je divljenje za vredne informacije primljene ’iz jednog neočekivanog izvora — od Jehovinih svedoka‘.“

Narednih meseci, pravljene su prezentacije pred 20 Regionalnih medicinskih konzilijuma, i nekoliko njih je preporučilo da kad nastanu problemi u vezi s krvlju, lekari treba da kontaktiraju s lokalnim OOB. U prošle četiri godine, napravljeno je više od 600 takvih prezentacija, i sada na spisku postoji skoro 1 900 lekara koji sarađuju.

Zanimljivo je da je veliki broj lekara koji shvataju prednosti alternativnih, beskrvnih medicinskih postupaka unapređivao seminare u Brazilu da bi se o toj stvari razgovaralo i s drugima u medicinskoj profesiji. Pozvani su bili i neki od naše braće koji su lekari ili koji služe kao članovi OOB. Takav seminar je najpre bio održan u Rio de Žaneiru a zatim u drugim gradovima. Kasnije, Regionalni medicinski konzilijum u Rio de Žaneiru izdao je jednu izjavu koja ohrabruje na upotrebu alternativnih postupaka.

„Nikada neću zaboraviti tu molitvu“

OOB pružaju mnogo podrške bolesnoj braći i njihovim porodicama. Alaidi Defendi, jedna specijalna pionirka, sećala se: „Moja sestra je februara 1992. bila povređena u jednoj automobilskoj nesreći u Kuritubi, u Parani. Lekar je rekao da njen život zavisi od toga da primi transfuziju krvi. Telefonirala sam OOB, i za 15 minuta, trojica braće, obučena u odela s kravatama i aktovkama u ruci, stigli su u bolnicu i pokazali svoje vizit-kartice tom lekaru.“

Izvršene su pripreme da se pacijent prebaci u jednu drugu bolnicu udaljenu 40 kilometara. Proizvod  koji prihvataju neki koji odbijaju transfuziju krvi jeste eritropoetin, jedan sintetički hormon koji stimuliše koštanu srž da poveća proizvodnju crvenih krvnih zrnaca, ali lekar je rekao da u Brazilu tog leka nema. Međutim, braća su kontaktirala s jednim članom OOB u Sao Paulu koji je tog istog dana poslao taj lek avionom. Sestra Defendi je zaključila, govoreći: „Kada je moja sestra bila u ozbiljnom stanju, jedan član OOB je ostao u bolnici čitavog dana, i u kritičnom trenutku, on me je odveo na stranu i rekao: ’Pomolimo se Jehovi.‘ Nikada neću zaboraviti tu molitvu.“

Poseta brdima i sirotinjskim četvrtima Rija

Njihova reputacija kao ljudi koji su zaista odani Bogu omogućila je Svedocima u Rio de Žaneiru koji žive u područjima gde dominira trgovina drogom da nastave svoju službu u tim krajevima. Na takvim lokacijama postoji nekoliko skupština, i kako je jedan starešina objasnio, što više braća propovedaju, to je bolje. Trgovci drogom upoznaju braću i ne uznemiravaju ih. Postoje brežuljci s preko 200 000 stanovnika koji žive u sirotinjskim uslovima. Ogromna većina tih ljudi nema veze s drogom, ali njihove finansijske okolnosti im ne omogućuju da žive nigde drugde.

Jedan starešina koji je živeo u jednom drugom delu grada, vozio je u jedno sirotinjsko područje da bi održao javno predavanje u jednoj od skupština. Kada je parkirao svoj auto ispred Dvorane Kraljevstva, pojavila su se dva naoružana mladića, i pitala ko je on. Kada se identifikovao kao Jehovin svedok i rekao da je došao da održi jedno javno biblijsko predavanje, mladići su mu rekli da ide i da ne brine za svoj auto jer ga neće dirati.

„Jednom prilikom“, ispričao je Fransisko Duarti, jedan pokrajinski nadglednik, „trgovci su ušli u Dvoranu  Kraljevstva na kraju sastanka da bi upozorili braću da će biti pucnjave. Moja žena i ja bili smo malo uplašeni, ali objavitelji su nastavili normalno da razgovaraju, uprkos zvucima pucnjave. Posle izvesnog vremena, trgovci su se vratili da nam kažu da možemo da idemo, jer je pucnjava završena.“

Nije mudro da iko ko nije s tog područja ide bez pratnje nekog ko živi u tom mestu. Takođe je potrebno obući se tako da se ne privlači pažnja lopova. Brata Duartija, iako je bio u pratnji jednog lokalnog objavitelja, zaustavio je jedan čovek koji je tražio njegov sat. „U početku, mislio sam da je to pljačka“, seća se brat Duarti, „ali taj čovek je nastavio govoreći: ’Znam da si ti novi pokrajinski nadglednik, ali ako i dalje koristiš taj pozlaćeni sat, neko će ga ukrasti, misleći da je zlato. Koristi moj sat a svoj drži u džepu.‘ Bio je to brat. Iz tog iskustva naučio sam da budem oprezniji.“

Jedan mladić koji je pripadao jednoj bandi trgovaca drogom i koji je počeo da proučava Bibliju shvatio je da će morati da promeni svoj zanat. Ali kako? Znao je da ako iko napusti bandu, njega obično ubiju njegove kolege, kao mera predostrožnosti — kako tajne te bande ne bi bile otkrivene drugima. Uprkos tome, taj mladić je skupio hrabrosti, molio se Jehovi, i otišao da razgovara s vođom bande. Mladić je objasnio da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima, pročitao neke stihove iz Biblije, i rekao da ne može više da bude s bandom. Ispostavilo se da je vođa bande i sam proučavao Bibliju u prošlosti. Mladić je oslobođen bez represalija i sada je aktivan objavitelj u skupštini.

300 000 objavitelja!

Dok su novi dolazili u skupštine, neophodno je bilo više literature za upotrebu u programu biblijskog obrazovanja. Naša štamparija je već bila proširena, ali  trebalo nam je više prostora za smeštaj betelske porodice, onih dobrovoljaca koji rade u podružnici. Neka mlada braća su bila smeštena u spavaonicama od po više od 20 kreveta. Tako smo 1990. počeli da radimo na jednoj službenoj zgradi i na osam dodatnih stambenih blokova s ukupno 384 sobe. Trpezarija je takođe proširena da bi mogla da smesti 1 500 ljudi.

Za taj građevinski projekat došlo je više od 1 000 dobrovoljaca iz svih delova zemlje. Neki su došli na nekoliko nedelja; drugi na više meseci. Mnogi su bili profesionalci u svom zanatu. (Oko 130 njih su kasnije postali stalni članovi betelske porodice.) Iz Fejra de Santane, u Baiji, — sa udaljenosti od oko 2 000 kilometara — došla je grupa od 23 brata iz 12 različitih skupština. Oni su iznajmili jedan autobus i putovali 40 sati da bi pomagali u radu nedelju dana. Trideset i petoro iskusne braće iz drugih zemalja takođe je došlo da pomogne u radu. Vrlo vredna, takođe, bila je pomoć stotina braće i sestara koji su bili iz skupština blizu Betela i koji su pomagali preko vikenda.

Tokom 1991. broj objavitelja je prešao 300 000. Porast od 100 000 za samo četiri godine! Prošireni kapaciteti u podružnici bili su zaista potrebni.

„Zaista ste brzi“

Napredak dela pravljenja učenika takođe je zahtevao više mestâ za obožavanje. Tokom prethodnih godina, Kongresne dvorane su izgrađene u Salvadoru, u Baiji; Duke de Kašiasu, u Rio de Žaneiru; Ribejrao Piresu, Kosmopolisu i Sertaožinju u Sao Paulu; i Betimu, u Minas Žeraisu. Najveća Kongresna dvorana u zemlji smeštena je blizu Varžem Grande Pauliste, u Sao Paulu; njena izgradnja je bila završena oktobra 1992. Kratko posle toga, jedna druga dvorana, s kapacitetom od 4 000, bila je završena u Kejmadosu, u Rio de Žaneiru. Septembra  1993, bilo je posvećeno još pet Kongresnih dvorana istovremeno u Fortalesi, u Seari; Itaboraiju, u Rio de Žaneiru; Kvatro Barasu, u Parani; Resifeu, u Pernambuku; i Sapukaji do Sul, u Rio Grande do Sulu. Trenutno su u upotrebi 16 Kongresnih dvorana, a još pet su u fazi planiranja.

U skladu s biblijskom zapovešću da ne zaboravljamo naše sastajanje, potrebno je takođe više Dvorana Kraljevstva da bi se zbrinuo veliki priliv ovcama sličnih (Jevr. 10:23-25). Samo trećina skupština u Brazilu ima svoje sopstveno mesto sastajanja, a stopa formiranja novih skupština je mnogo veća od stope gradnje. Osim toga, bilo je potrebno prosečno tri godine da se završi jedna nova Dvorana Kraljevstva. Tako smo 1987. počeli da osnivamo Regionalne odbore za gradnju, sastavljene od starešina koji imaju iskustva u gradnji i koji su mogli da pruže pomoć starešinstvima u skupštinama. Betelsko Odeljenje za inženjering takođe je pružalo praktične predloge.

Još jedan značajan korak bio je preduzet 1992. kada je bio započet program brze gradnje Dvorana Kraljevstva. Prva gradnja je bila u Agudosu, u Sao Paulu, sa 200 dobrovoljaca i timom od 25 iz Betela. Projekat je trajao tri nedelje, ali od tada je vreme potrebno za takav jedan objekat smanjeno na 16 dana. Tokom službene 1995. godine bilo je završeno i posvećeno Jehovinoj službi ukupno 129 novih Dvorana Kraljevstva.

Posmatrači su uvek iznenađeni brzinom kojom se gradnja izvrši. Na kraju prve nedelje gradnje jedne Dvorane Kraljevstva, jedan radnik iz firme s kojom je sklopljen ugovor da bi se obezbedila okna za prozore, bio je iznenađen kada su braća insistirala na tome da on ponovo dođe sledeće srede da bi ih namestio. „Mora da grešite“, rekao je on. „Sledeće nedelje nećete podići ni  zidove, a kamoli da budete spremni za prozorska okna.“ Ponovo je došao u sredu, ali bez prozorskih okana. Kada je video da su zidovi podignuti i omalterisani, s mestima za prozore, i s podignutim krovom — sve za manje od nedelju dana — trebalo mu je pet minuta da siđe s kamiona. Priznao je: „Zaista ste brzi!“ Zatim je otišao po prozorska okna.

Jedan čovek koji je živeo blizu mesta gde se gradila Dvorana Kraljevstva, zadivljen brzinom gradnje, pitao je: „Šta ja da uradim da vam pomognem?“ „Prvo morate da proučavate Bibliju s nama“, bio je odgovor. Odmah sledećeg dana s njim je bio započet biblijski studij.

Prenošenje poruke rukama koje govore znakovnim jezikom

Brzi rast nije doveo do manje brige za one koji su gluvi ili slepi. Poklanjanje pažnje njihovim potrebama  donelo je odlične rezultate. Godine 1992, na portugalskom je bio izdat Znakovni jezik, jedna knjiga od 336 strana, da bi se gluvi poučili znakovnom jeziku. Ta knjiga je unifikovala znakove korišćene među Jehovinim svedocima u Brazilu i takođe je nastojala da ukloni znakove temeljene na vavilonskim idejama. Jedan od njih bio je pokret rukom koji je oponašao prskanje — što, naravno, ne prenosi ispravno misao o hrišćanskom krštenju u vodi.

Prva skupština za gluve i one koji slabo čuju bila je osnovana u Rio de Žaneiru 1982. Sada ima šest takvih skupština i 50 manjih grupa po raznim gradovima. Godine 1994. bilo je 18 kongresa s grupama na znakovnom jeziku. Na nekima od njih, interpretatori su predstavljali učesnike u drami. Godine 1996, sa širokim osmesima pomešanim sa suzama radosnicama, brazilski Svedoci koji su gluvi primili su video-kasetu koju je proizvela Zajednica i koja na znakovnom jeziku iznosi čitavu brošuru Šta Bog zahteva od nas? Kako je to korisno, jer mnogi koji su gluvi ne znaju da čitaju ali razumeju znakovni jezik!

Hvale vredan je stav spremnosti braće koja služe kao starešine, sluge pomoćnici i pioniri u tim skupštinama. Potrebno je vreme, napor i ustrajnost da bi se naučio znakovni jezik, ali rezultati su nagradonosni.

„Ona me je ohrabrila iako me nije videla, čula niti je razgovarala sa mnom.“ To je fraza koju obično koriste oni koji poznaju Rozmari Varelu, jednu slepu i gluvu  sestru koja služi kao pomoćni pionir protekle tri godine. Ona je rođena gluva, i zbog toga nije naučila da govori. Postepeno je gubila vid i sada je praktično slepa. Ona se izražava pomoću znakovnog jezika i prima znakove koje prave drugi tako što dodiruje njihove ruke.

Rozmari je izgubila vid pre nego što je upoznala istinu, i to je u velikoj meri uticalo na komunikaciju s njenim suprugom. Bila je toliko depresivna da je razmišljala o samoubistvu. U to vreme, s njom je došla u kontakt Nilza Karvaljo, jedna mlada pionirka koja poznaje znakovni jezik. Kada je saznala za Božje obećanje da izleči ljude od svih vrsta invalidnosti, prihvatila je biblijski studij (Isa. 35:5). Ubrzo je počela da posećuje sastanke skupštine za gluve u Sao Paulu. Izvršene su pripreme da jedan interpretator sedi pored nje tokom sastanaka da bi joj prenosio ono što se iznosi s podijuma, uz pomoć tumačenja dodirom. Kasnije, njen suprug je takođe prihvatio biblijski studij; prestao je da puši, i oboje su se krstili februara 1992. Ubrzo posle krštenja, postali su stalni pomoćni pioniri. Rozmari je vodila čak 20 biblijskih studija s drugim gluvim osobama, i u isto vreme brinula za svoje dužnosti u kući.

Da bi se pomoglo onima s oštećenim vidom, Zajednica je 1980. počela da proizvodi publikacije na portugalskom Brajovom pismu (prvi stepen). Danas su mnoge od Zajedničinih publikacija, uključujući i Bibliju i Kulu stražaru, dostupne na Brajovom pismu. Za kompletnu Bibliju na portugalskom Brajovom pismu potrebno je 84 toma — ne baš džepno izdanje! Takođe je izdat jedan priručnik kao pomoć onima koji bi želeli da nauče Brajovo pismo. Statistike pokazuju da u Brazilu postoji više od jedan milion osoba sa oštećenim vidom.

 Suša na severoistoku

Premda je suša hroničan problem u severoistočnom delu Brazila, situacija je bila naročito ozbiljna 1993. U nekim područjima kiša nije padala dve godine. Najozbiljnije pogođeni bili su ljudi koji žive u seoskim područjima i koji zavise od svoje letine. U Mumbabi, u Seari, ljudi su dan i noć stajali u redu da bi zahvatili vode iz jedinog izvora koji je preostao. Kao posledica suše, u nekoliko gradova bile su opljačkane radnje i supermarketi. Da bi pomogle braći u tom regionu, skuštine iz Sao Paula, Rio de Žaneira i Kuritube, pokazujući velikodušnost sličnu velikodušnosti njihove hrišćanske braće u Filipima u prvom veku, poslali su četiri velika kamiona s 80 tona hrane, odeće i obuće. Sve ukupno, pomoć su primila braća u 65 gradova širom pet država (Fil. 4:14-17).

Na jednom kontrolnom punktu, stražari su pitali vozača kamiona koliko je zaradio za takvo jedno opasno putovanje. Bilo je opasno zbog pljačke. Kad je saznao da je vozač Jehovin svedok, stražar je rekao: „Samo bi Jehovin svedok to učinio besplatno!“ Na jednom drugom kontrolnom punktu na auto-putu, kada je vozač rekao da je Jehovin svedok, stražar ga je zamolio da mu pokaže svoju karticu Uputstvo lekarima/oslobađanje odgovornosti kao i karticu svog druga. Posle provere kartica rekao je drugom stražaru: „Stvarno su Jehovini svedoci. Možeš ih pustiti da prođu.“

U državi Paraiba, kada je video pruženu pomoć, jedan čovek je komentarisao: „Druge religije samo pričaju, dok vi stvarno nešto radite za svog bližnjeg.“ Iako je situacija bila teška, braća nisu očajavala, pošto su se uzdala u to da će se Jehova pobrinuti za njihove osnovne potrebe. Jedna sestra je pisala: „Vi ne možete da zadovoljite našu žudnju za kišom, niti možete da rešite naš problem  nestašice vode, ali putem pomoći koju ste nam poslali, vi ste ojačali našu veru i uverenje da nismo sami na svetu i da ima onih koji misle na nas“ (Jak. 2:14-17).

„Bravo za Jehovine svedoke!“

Kongresi su naročito srećni događaji za Jehovine svedoke. Ali kada se kongresi održavaju u objektima koji se koriste za sportske događaje, mogu nastati neočekivani problemi. Jedna teška situacija nastala je 1992. za vreme oblasnog kongresa „Nosioci svetla“ na stadionu Pakaembu u Sao Paulu. Potpisali smo ugovor za trodnevno korišćenje stadiona, ali u nekim mestima na sportske događaje gleda se kao na važnije od ičeg drugog. Tako, u četvrtak po podne — dan pre početka našeg kongresa — braća su bila obaveštena da će se u nedelju u 18.00 odigrati fudbalska utakmica između dva najbolja tima u zemlji. Morali bismo dakle da očistimo stadion do 16.00.

Žoao Fernandes, nadglednik kongresa, sećao se: „Nismo imali izbora, iako je bio potpisan ugovor. U petak uveče, imali smo sastanak s trojicom braće iz svakog odeljenja — ukupno 110 braće — da bismo napravili planove za munjevito raspremanje kongresa. To bi zahtevalo tesnu saradnju svih uključenih ne samo da bi se rasklopila oprema već takođe i da bi se odvezla bez ometanja izlaska 30 000 osoba sa stadiona. Podijum i ozvučenje bili su raspremljeni za nekoliko minuta. Druga oprema je bila odneta u staru zgradu Betela u Sao Paulu, gde je očišćena i uskladištena. U 15.45 — nešto više od jednog sata nakon završetka programa — sve je bilo gotovo.“

Tokom kongresne nedelje, neki TV komentatori su govorili da Jehovini svedoci neće moći da predaju stadion na vreme za dolazak fudbalskih navijača. U sportskom pregledu u nedelju, komentator s jednog drugog stadiona pitao je jednoga sa stadiona Pakaembu: „Kakav je stadion? Da li su ti religionisti ispunili svoje obećanje i na vreme  očistili stadion?“ Odgovor je bio: „Da, jesu! Ne samo da su vratili stadion na vreme već je sve bilo čisto. Bilo je zadovoljstvo videti ne samo da su WC-i očišćeni već da su i tribine pometene. Bravo za Jehovine svedoke!“

Minikongresi u izolovanim mestima

U amazonskoj regiji, postoje neke izolovane grupe i pojedinačne porodice za koje je razdaljina do kongresnih gradova ogromna. Jedini način putovanja za njih je avionom, što je vrlo skupo, ili brodom, što je vrlo sporo. Zato ti objavitelji, uglavnom, nisu u stanju da dođu na oblasne kongrese ili na veće skupove. To je bio slučaj s braćom u Tabatingu, u Amazonu, oko 1 600 kilometara od najbližeg kongresnog grada, Manausa.

U pogledu tog problema, 1990. su izvršene pripreme da se skraćeni govori iz kongresnog programa iznesu tokom posete pokrajinskog nadglednika. Ta priprema se nastavlja za braću iz pet gradova u tri različite pokrajine. Grupe od možda 50 ili moguće čak i 180 okupljaju se u Dvorani Kraljevstva, ako je grupa ima, ili u nekom auditorijumu.

„Sad mogu da budem pionir, zar ne?“

Cenjenje prema duhovnim stvarima koje pokazuju neki koji se krste zaista greje srce. Godine 1993. na jednom malom skupu u Tefeu, u amazonskoj regiji, Publio Kavalkante, jedan pokrajinski nadglednik, zapazio je da je jedan od onih koji sede u području rezervisanom za kandidate za krštenje bio mladić koga on nije nikada pre toga video. Pošto u tom području ima tako malo braće, pokrajinski nadglednik ih obično lično sve poznaje. Pitao je starešine da nije taj mladić tamo seo greškom. Oni su objasnili: ’Ne. On živi na oko 35 do 40 sati brodom odavde. Upoznao je istinu putem dopisivanja. Svakih šest meseci, posećivao ga je jedan specijalni pionir — u Džurui — i ostajao tamo oko mesec dana.‘

 Pokrajinski nadglednik je kasnije otišao da razgovara s tim mladićem i tokom razgovora pitao ga je da li je ikada vodio neki biblijski studij. ’Da, imam 11 studija. Evo jednog od mojih biblijskih studenata‘, odgovorio je on, pokazujući na jednog drugog mladića koji sedi u publici. Dok su nastavili da razgovaraju, pokazao je dva druga mladića s kojima proučava. Ti mladići su sami platili svoje karte i putovali preko 35 sati da bi posetili kongres i da bi prisustvovali krštenju svog prijatelja. Tog dana posle njegovog krštenja, mladić je pitao specijalnog pionira: „Sada mogu da budem pionir, zar ne?“ Do sada, u tom području nisu održavani nikakvi sastanci, ali sada kada je ovaj objavitelj kršten, taj specijalni pionir planira da ga pouči da vodi sastanke.

Propovedanje u retko obrađivanim područjima

Jehovini svedoci ne misle da je sve dok imaju neko učešće u službi na terenu, to sve što je potrebno. Oni shvataju da svako treba da ima priliku da čuje dobru vest. Ima mnogo gradova u Brazilu koji još nisu dodeljeni nijednoj skupštini i drugih koji se retko obrađuju. Uopšte uzev, to su mali, izolovani ili teško pristupačni gradovi. Jedno istraživanje sprovedeno 1990. pokazalo je da ima 4 000 000 ljudi koji žive na nedodeljenom području i 9 000 000 onih koji žive na drugom području koje se retko obrađuje. Te godine je započela jedna specijalna akcija da se stupi u kontakt s nekima od tih ljudi. Učestvovalo je više od 2 000 objavitelja, koji su radili u 177 prethodno nedodeljenih gradova. Kasnije, oko 30 porodica se preselilo u neke od tih gradova da bi pružili jezgro za nove skupštine.

Ograničena finansijska sredstva nisu nepremostiva prepreka za Svedoke, kada se radi o učestvovanju u takvoj aktivnosti. Starešine iz četiri skupštine u Sobralu,  u Seari, u jednoj od najsušnijih i najsiromašnijih regija u Brazilu, sastali su se septembra 1993. da odluče kako da obrađuju izvesne gradove na redovnoj osnovi. Bilo je deset njima dodeljenih gradova koji su, do tada, obrađivani samo sporadično. Red vožnje autobusa u ta mesta činio je da putovanja za objavitelje budu skoro nemoguća.

Ti gradovi su bili u prečniku od oko 130 kilometara od Sobrala, tako da su starešine odlučile da kupe jedan polovan kombi da bi objaviteljima bilo omogućeno da svakog dana putuju na područje. Mogli su da odu ujutro i da se vrate uveče. Kada su obaveštene o odluci, skupštine su poslale dobrovoljne priloge za kombi. „Kupovina tog vozila nije bila rezultat neke velike lokalne donacije, već napora svih“, pisao je Vilson P. Dijas, jedan od starešina koje su bile uključene. Jedan drugi brat je pisao: „Skupštine su priložile 2 000 dolara, jedan brat iz Engleske priložio je istu sumu, a ostatak je isplaćen u ratama.“

Više od 50 objavitelja i pionira učestvuje u toj pripremi, i svako putuje izvesnog dana u nedelji. Na taj način oni dopiru do stanovništva od oko 110 000. Bili su u stanju da pomognu velikom broju osoba da postanu objavitelji Kraljevstva i reaktivirali su druge. Sada se redovno održavaju sastanci u četiri od tih gradova.

Početkom 1995. bila je predložena jedna druga priprema, koju je koordinirala Brazilska kancelarija podružnice, kao sredstvo da bi se doprlo do ljudi koji žive u nedodeljenim ili udaljenim područjima i da bi se brinulo o njima. Izvesne skupštine organizovale su se da plate troškove opštim pionirima koji bi bili voljni da šest meseci služe u takvim područjima. Više skupština je sledilo njihovo vođstvo i rezultati su bili vrlo ohrabrujući. Do danas, bilo je dodeljeno više od 340 opštih pionira da služe u 350 gradova, gde su već pomogli više od 300 osoba da postanu objavitelji.

 U isto vreme, mnogo dobrog rada izvršavaju 1 400 stalnih i povremenih specijalnih pionira. Mnogima od njih dodeljeno je da rade sa skupštinama gde nedostaju iskusna braća. Na primer, u Rio Branku, u Akri, jedna skupština, osim specijalnog pionira, ima samo jednog lokalnog starešinu da brine za potrebe 90 objavitelja. Međutim, većina specijalnih pionira služi u malim gradovima gde nema skupština, i zadovoljavajuće je videti divno delo koje se izvršava.

Braća iz većih gradova takođe čine svoj deo u obrađivanju udaljenog i retko obrađivanog područja. Devet uzastopnih godina, braća iz Rio de Žaneira organizuju grupe da rade u takvom području na nekoliko nedelja. Nedavno je jedna grupa od 68 braće i sestara radila u 20 gradova u Parani, putujući više od 2 500 kilometara u jednom 17-dnevnom naporu. Jedino im je žao, kaže Žorž Gazi, jedan od organizatora grupe, što te ekskurzije svedočenja nisu počele ranije.

Ekskluzivni kondominijumi

Ljudi koji žive u nedodeljenom području nisu jedini do kojih se teško dolazi. Postoje mnogi ljudi u većim gradovima koji više vole da žive u ekskluzivnim područjima, u kondominijumima, i u stambenim zgradama koje pružaju sigurnost protiv kriminala. Pristup tim ljudima je težak ali nije nemoguć. Jedan bračni par koji je bio u punovremenoj službi neko vreme tokom 1980-ih preselio se u jednu od tih zgrada blizu Sao Paula. Gledali su na nju kao na svoje lično područje. „Kada sam išla da kupujem, ili u banku ili kad sam išla da pokupim decu iz škole“, seća se majka, „uvek sam išla spremna da stupim u kontakt s našim komšijama.“ Kasnije je oprezno vršila sistematske posete kod njih.

Na roditeljskom sastanku, jedna majka je rekla našoj sestri da njen sin ima problema s koncentrisanjem. Ta  sestra joj je odnela primerak jednog članka u časopisu Probudite se! koji se bavi tim problemom, i to je dovelo do biblijskog studija. Konačno, ta gospođa i njene dve kćerke bile su krštene. Jedna druga komšinica pitala je našu sestru da li bi želela da sarađuje s njom u prikupljanju hrane za siromašne osobe. Sestra joj je rekla da je već uključena u pomaganje ljudima u svom komšiluku, i objasnila je pripremu za kućne biblijske studije. Ta gospođa, njen muž i njihov 18-godišnji sin počeli su da proučavaju i konačno su se krstili.

Jedna druga gospođa i njene tri kćerke adolescentkinje prihvatile su biblijski studij. Muž je prigovarao, iako je sebe smatrao religioznom osobom. Jedna od kćerki mu je predložila da poseti jedan sastanak da bi sam video o čemu se radi, i on je pristao. Nekoliko dana kasnije, naša sestra je pozvala tu porodicu kod sebe na ručak, i oni su došli. Na iznenađenje sviju, muž je komentarisao o sastanku koji je posetio. Kasnije je pristao da ima biblijski studij. Danas, svi u toj porodici služe Jehovi.

I drugi su takođe proučavali. Kao rezultat, u novembru 1991, bila je osnovana jedna skupština koju su u potpunosti sačinjavali ljudi koji žive u tom kondominijumu. Tamo ima 46 objavitelja, a Memorijalu 1995. prisustvovalo je 80 ljudi. Tako istina Božje Reči može prodreti i u područja do kojih je teže doći.

400 000 objavitelja i još onih koji dolaze!

Pre skoro jednog veka, seme biblijske istine najpre je došlo u Brazil putem pošte. Posle oko 25 godina, izvršene su pripreme da se u Brazilu prevode publikacije Watch Towera na portugalski na redovnoj osnovi i da se štampaju u Rio de Žaneiru. Tokom sledećih 25 godina, oko 1 000 ljudi u Brazilu postali su Jehovini svedoci i počeli da imaju redovno učešće u širenju dobre vesti o  Božjem Kraljevstvu drugima. A u aprilu 1995, taj broj je porastao na preko 400 000 objavitelja Kraljevstva! Da li je bilo još toga da se uradi?

Isus Hrist je prorekao da će se poruka o Kraljevstvu propovedati „po svemu svetu“ pre nego što dođe kraj (Mat. 24:14). Do koje mere se to postiže u Brazilu? Prvi sastanci koje su u Brazilu održavali Jehovini svedoci (tada poznati kao Istraživači Biblije) uključivali su one u Sao Paulu i Rio de Žaneiru. Danas u tim područjima postoje mnoge skupštine koje se prelivaju ljudima koji vole Jehovu i služe mu. U velegradu Sao Paulu, sada postoji 837 skupština; u Rio de Žaneiru, 539; a Salvador ima 276. Širom cele zemlje, postoji više od 6 650 skupština, sastavljenih od revnih Jehovinih Svedoka. Ljudi u mnogima od tih gradova imaju priliku da često čuju poruku o Kraljevstvu — u nekim područjima, svake nedelje.

U malim gradovima i seoskim područjima, ne posećuje se svako tako često. Ima oko 350 malih gradova (procenjuje se s ukupnim stanovništvom od 1 500 000) kao i širokih seoskih područja koja nisu dodeljena nijednoj skupštini. U tim područjima se ne obavlja redovno svedočenje, iako se ulažu napori da se do njih dođe otprilike jednom u svakih šest meseci.

Da li bi se za više ljudi — bilo u velikim gradovima ili u udaljenim područjima — mogla pružiti pomoć da shvate vrednost biblijske poruke? U jednom nastojanju da se dopre do njihovih srca, tokom aprila i maja 1995, uložen je poseban napor da se lično kontaktira sa što je moguće više ljudi i da im se uruči traktat Zašto je život tako pun problema? Štampano je i poslato skupštinama za distribuciju više od 34 000 000 primeraka. Primivši jedan primerak, jedan čovek je rekao: ’Jutros sam sebi postavio to isto pitanje i razgovarao o njemu s drugima.‘ Jedna gospođa je rekla: ’Postavljam sebi to pitanje  već mnoge godine, ali nikada nisam mislila da bi postojao odgovor na njega.‘ Jedna druga je pisala Zajednici, govoreći: „Traktat mi se toliko dopao da vas molim za jedan biblijski studij. Mnogo vam hvala.“

Jehovini svedoci u Brazilu ne misle da je njihovo delo završeno i da se ništa više ne može uraditi u poslušnosti Isusovoj proročanskoj zapovesti da se daje svedočanstvo o Kraljevstvu. Čak i u područjima gde Svedoci često navraćaju, oni uviđaju da mnogi ljudi nisu kući. Ti ljudi možda rade, kupuju, ili su u gostima ili možda dugo spavaju da bi obnovili svoju energiju za nedelju pred njima. Svedoci brinu za te ljude. Da bi izašao na kraj s tom situacijom, jedan putujući nadglednik u Porto Alegru, u Rio Grande do Sulu, usvojio je ovu strategiju: Shvatio je da u hladnim zimskim danima mnogi ljudi vole dugo da spavaju zbog toga što je postelja najtoplije mesto u kome se može biti. Taj nadglednik i njegov pratilac išli bi oko jednog bloka i kucali bi samo na ona vrata gde su kuće pokazivale znake života. Obišli su jedan blok devet puta, i svaki put su našli više ljudi koji su bili na nogama. Bili su u stanju da uruče literaturu u svakom domu, otvarajući tako put za naknadne posete.

Ima mnogo ljudi u Brazilu koji pokazuju interes za Božju Reč, i Jehovini svedoci su gorljivi da im pomognu da je razumeju i da nauče kako da je primene u svakodnevnom životu. Trenutno, Svedoci redovno vode više od 500 000 kućnih biblijskih studija s pojedincima i s porodičnim grupama. A počev od 1995, koristeći knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života, Jehovini svedoci su pokrenuli jedan program koji je oblikovan da pomogne ljudima naklonjenim pravednosti da osnovne biblijske nauke upoznaju još brže nego nekada. Osim onih koji prihvataju takvu pomoć, milioni drugih širom zemlje  rado prihvataju biblijsku literaturu koju distribuišu Svedoci, kao što pokazuje činjenica da je tokom službene 1996. uručeno 2 334 630 knjiga, 21 168 979 časopisa i 2 787 032 brošure.

Polje teokratskih interesa naše brazilske braće i sestara pruža se daleko izvan granica Brazila. Mnogi pioniri odavde preselili su se da služe tamo gde je potreba veća, u zemlje gde svedočenje još nije tako obimno. Iz podružnice u Sezario Lanžeu, obezbeđuje se biblijska literatura za upotrebu u propovedanju dobre vesti ne samo u Brazilu već takođe u Angoli, Argentini, Boliviji, Nemačkoj, Mozambiku, Paragvaju, Portugalu i Urugvaju. Bez obzira na delo koje je izvršeno u prošlosti, izgleda da tempo nastavlja da se ubrzava iz godine u godinu.

To je radost!

Zaista, mnogo posla je uključeno u davanje svedočanstva širom Brazila. Ali to je radostan posao! O, da, pored dobrih vremena, bilo je i teških vremena. Ali greje nam srce dok svojim sopstvenim očima posmatramo  dokaz Jehovinog blagoslova na aktivnosti njegovih lojalnih slugu.

Erik Katner se još uvek seća da je davne 1939. i 1940, dok je svedočio u seoskim oblastima Brazila često spavao na otvorenom, koristeći svoju torbu za literaturu kao jastuk. Tada je širom te zemlje bilo samo nekoliko stotina Svedoka. Vrlo je malo onih kod kojih je svraćao imalo Bibliju. Da bi dobio Biblije za distribuciju zainteresovanim ljudima, odlazio bi u lokalnu prodavnicu Biblijskog društva, ali posle izvesnog vremena više mu nisu prodavali Biblije. Međutim, on kaže: „Imao sam radost i prednost da prisustvujem kongresu ’Večna dobra vest‘ u Njujorku 1963, kada je New World Translation of the Christian Greek Scriptures izdat na šest jezika, uključujući i portugalski. Bio sam naročito zahvalan Jehovi što smo ga dobili na portugalskom, pošto ću moći da ga koristim na svojoj dodeli u Brazilu.“ Od 1967, na portugalskom je na raspolaganju kompletan New World Translation, od Postanja do Otkrivenja. Kakva blagodat je to bila za delo biblijskog obrazovanja u Brazilu! Broj aktivnih hvalilaca Jehove u Brazilu porastao je s 30 118 godine 1963, na više od 436 000 godine 1996.

Augusto Mašado je zahvalan za pomoć koju mu je pružio jedan od prvih misionara poslatih u Brazil. On se takođe seća prvog kongresa Jehovinih svedoka kome je prisustvovao. Bilo je to u Rio de Žaneiru. Bili su tu N. H. Nor i M. G. Henšel iz Njujorka. Bile su prisutne samo 1 064 osobe. Jedan od govora bio je s naslovom „Izvrsniji put ljubavi“. „Zatim 1958“, kaže brat Mašado, „imao sam prednost da budem među mnoštvom od 253 922 onih koji su prisustvovali osmodnevnom međunarodnom kongresu u Njujorku. Isti duh ljubavi prožimao je oba kongresa... Vratio sam se iz Njujorka uvereniji nego ikad da Jehovin narod, budući da je oslobođen od plemenskih i  rasnih podela, vrši jedno svetsko biblijsko obrazovno delo koje je bez premca u istoriji.“

Godine 1985, on je video zadivljujući dokaz onoga što to delo biblijskog obrazovanja postiže u Brazilu. Imao je prednost da govori na jednom međunarodnom kongresu koji se simultano održavao u Sao Paulu i Rio de Žaneiru. Ukupan broj prisutnih dostigao je skoro 250 000, od kojih je većina bila iz Brazila. A jednu deceniju kasnije, kada su se skupštine Jehovinih svedoka širom Brazila sastale da bi održale Memorijal Hristove smrti, prisutnih je bilo više od 1 144 000 ljudi.

Sve Jehovine predane sluge danas imaju mnoge razloge da budu radosne uprkos teškim vremenima u kojima živimo. Naša srca su duboko dirnuta kad meditiramo o onome što je Bog već učinio i o onome što je obećao za budućnost. Iz svih nacija, uključujući i Brazil, sakuplja se „blago“ u njegov duhovni dom obožavanja (Ag. 2:7). Kao što Psalam 144:15 istinito kaže: „Blago narodu čiji je Bog Gospod!“

 [Mapa/Slike na 167. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

reka Amazon

Manaus

AMAZON

MATO GROSO

Sezario Lanže

RIO GRANDE DO SUL

Belem

Fortaleza

Resife

Salvador

Rio de Žaneiro

Sao Paulo

[Slike]

1. Plaža u Resifeu

2. Rio de Žaneiro

3. Amazonska kišna šuma

4. Svedočenje na Amazonu

5. Kancelarija podružnice, Sezario Lanže

 [Slika na celoj 124. strani]

[Slika na 126. strani]

Alston i Mod Jul krenuli su u službu u Brazilu 1936.

[Slika na 126. strani]

Čarls Letko, iz prvog razreda Gileada, još služi u Betelu

[Slike na 133. strani]

Štamparska rotaciona mašina koja je puštena u pogon u Sao Paulu 1973.

[Slike na 134. strani]

Na kongresu „Božanska pobeda“ u Sao Paulu, delegati su videli oduševljavajući plod svog ujedinjenog svedočenja

[Slika na 142. strani]

Delimično pokriven „Kongresni park“ u Salvadoru

[Slika na 145. strani]

Odbor podružnice (s leva na desno): Masasue Kikuta, Karl Ric, Amaro Santos, Esten Gustavson, Augusto Mašado, Fred Vilson

[Slike na 150. strani]

Na posvećenju podružnice 1981, Lojd Beri je podsticao: ’Poklonite propovedanju dobre vesti vašu nepodeljenu pažnju‘

[Slika na 156. strani]

Preko 39 000 bilo je poučeno u Školi pionirske službe. Prikazan je razred u Sorokabi, u Sao Paulu

[Slika na 158. strani]

Misionari i drugi diplomci Gileada u punovremenoj službi, sa svojim supružnicima, tokom posete zonskog nadglednika 1996.

[Slike na 162. strani]

Rotaciona ofset mašina i MEPS bili su važna sredstva u stizanju do simultanih publikacija

[Slika na 170. strani]

Brodić koji se koristi na ušću Amazona za propovedanje dobre vesti

[Slike na 175. strani]

Dobrovoljci iz drugih zemalja pomagali su lokalnim Svedocima da izgrade objekte podružnice; ovde su prikazani Harlijevi (gore) i Kolvelovi

 [Slike na stranama 176, 177]

Objekti podružnice sada se koriste za koordiniranje aktivnosti preko 430 000 Svedoka u Brazilu

 [Slike na 192. strani]

Šesnaest Kongresnih dvorana sada služe potrebama Jehovinih svedoka u Brazilu

[Slike na 193. strani]

Potrebno je više Dvorana Kraljevstva. Metode brze gradnje pomažu da se udovolji toj potrebi

[Slika na 194. strani]

Neke skupštine pružaju specijalnu pomoć za gluve i slepe

[Slike na 205. strani]

Erik Katner se radovao tome da vidi kako se na raspolaganje stavlja New World Translation na portugalskom

[Slika na 207. strani]

Augusto Mašado je video upadljiv dokaz rezultata biblijskog obrazovanja u Brazilu