Madagaskar
Madagaskar
Madagaskar, koji se nalazi istočno od afričke obale, ponekad se naziva i Veliko crveno ostrvo. I stvarno je veliko, budući da je po veličini četvrto ostrvo na svetu, i njegova zemlja je crvene boje.
Jedan francuski naučnik je nazvao Madagaskar „obećanom zemljom za prirodnjake“ zbog njegovog bogatog i raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta. Od 10 000 vrsta cvetnica koje rastu na Madagaskaru, oko 80 posto se ne može naći ni na jednom drugom mestu na svetu. Samo orhideja ima skoro 1 000 vrsta, od kojih jedna daje jedan od glavnih izvoznih proizvoda — vanilu. Ostrvo je takođe bogato fascinantnim životinjama, uključujući i lemura s prstenastim repom, kao i razne vrste kameleona s repom kojim se hvataju i stopalima poput šaka. Svih 400 vrsta vodozemaca i gmizavaca koji ovde žive, osim njih 12, može se naći samo na ovom ostrvu.
Međutim, Jehovine sluge su ponajviše privučene ljudima. Na Madagaskaru živi više od 14 000 000 ljudi, koji sačinjavaju oko 20 etničkih grupa. Ljudi iz brdovitih krajeva, u središtu ostrva, imaju azijatske karakteristike — svetlu kožu i pravu, crnu kosu. Veruje se da su došli iz Indonezije. Oni koji žive duž obala, imaju afro-arapsko poreklo. Zahvaljujući mešavini ovih karakteristika nastali su ljudi koji izgledom kao da ne odaju svoje godine; često roditelji izgledaju mladi kao i njihova deca tinejdžeri.
Malgaši imaju jednu od najvećih stopa nataliteta u svetu, a 80 posto njih živi od zemljoradnje. To uzima
težak danak od ove „obećane zemlje“. Više od pola nekada gustih madagaskarskih šuma ili je posečeno ili oštećeno.Uprkos tome, Madagaskar se i dalje razvija kao „obećana zemlja“. Na koji način? Tamo ima puno zahvalnih ljudi u čijim će srcima napredovati seme istine o Kraljevstvu. Mnogi su zahvalni kada čuju dobru vest da „Jehova kraljuje!“ Oni se raduju što će njegova vladavina učiniti za čovečanstvo ono što nijedna ljudska vladavina nikada ne bi mogla da učini (Ps. 97:1).
Ko su ljudi koji su zaista pomogli stanovnicima ovog velikog ostrva da shvate šta znači Jehovino kraljevanje? Iako oko 40 posto stanovništva pripada crkvama hrišćanskog sveta, njihovi misionari nisu usadili hrišćanski način života u srca Malgaša. Jedan Malgaš je jednom rekao: „Da vam kažem nešto, mesje. Mi Malgaši smo samo pokršteni. Nijedan Malgaš, da, nijedan, čak ni među onim savremenim [evropeizovanim] osobama, ne bi ni pomišljao da zida kuću a da se ne konsultuje s vračem o tome koji je najpovoljniji dan za početak. Stara verovanja nisu mrtva.“ Životinjske žrtve se još uvek prinose na uzvišicama i planinskim vrhovima. Obožavanje predaka je pravilo, a i vračevi jako utiču na ljude. Kao da svakodnevnim životom ljudi više upravljaju mrtvi nego živi.
Božje ime dobro poznato
Iako su imali malo uspeha u pomaganju ljudima da vode hrišćanski način života, misionari hrišćanskog sveta su donekle obznanili Jehovino ime preko svojih prevoda Biblije. Još 1830. bio je objavljen „Novi Zavet“, a do 1935. na malgaškom jeziku je postojala cela Biblija, što Bibliju na malgaškom čini jednim od najstarijih prevoda u Africi. Protestantski prevod malgaške Biblije koristi ime Jehova čak i u Hrišćanskim Ps. 83:17, 19; Mat. 4:7, 10). Kao rezultat toga, ime Jehova se često koristi u svakodnevnom životu. Dok se vozite lokalnim taksijem, možete videti biblijske stihove na malgaškom jeziku, kao recimo „Jehova je moj pastir“ (Ps. 23:1). Možete videti i neki biblijski stih s Božjim imenom na odeći zvanoj lamba, koju nose žene.
grčkim spisima, a katolički prevod koristi oblik Javeh u Hebrejskim spisima (Pa ipak, ko je tim ljudima pomogao ne samo da znaju koje je Božje ime već i da priznaju Jehovu kao Suverena njihovog života?
Dobra vest stiže na Veliko crveno ostrvo
Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci nekada bili poznati, počeli su da pomažu narodu na Madagaskaru da razume Božju Reč 1925. godine. Zatim je u septembru 1933, ostrvo dobilo još opsežnije svedočanstvo. Dva odvažna čoveka s misionarskom revnošću, Robert Nizbet i Bert Maklaki, stigli su iz Južne Afrike, preko Mauricijusa, u priobalni grad Toamasinu. Oni su propovedali dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Pošto je u to vreme broj Jehovinih svedoka u Africi bio mali, oni su nastojali da za kratko vreme obznane dobru vest o Kraljevstvu što je moguće većem broju ljudi. Robert Nizbet se priseća: „Naša literatura na francuskom je brzo išla. Samo bismo posvedočili o Kraljevstvu, uručili literaturu i onda išli na drugo neobrađivano područje.“
Nakon što su obradili Toamasinu, braća Nizbet i Maklaki su pošli u unutrašnjost, u Tananarive, prestonicu. Tananarive je francuski naziv za Antananarivo, što znači, „grad hiljade“. Njegovo ime je nastalo kada se kralj Andriandžaka 1607. ulogorio oko grada s hiljadu ljudi kako bi ga zaštitio kada ga je proglasio prestonicom svog kraljevstva. Evo kako Bert Maklaki
iznosi svoje utiske o ovoj prestonici: „Tananarive je bio u obliku potkovice, i imao je železničku stanicu na čistini zakrivljenog brda. Unutar ’potkovice‘ je bio glavni poslovni centar, okružen stambenim područjem. Stanovnicima su trebale doslovno stotine koraka da bi došli do svojih kuća.“Kako su reagovali ljudi u prestonici? Robert Nizbet primećuje: „Rado su uzimali literaturu na francuskom, a neki su se i pretplatili na Zlatni vek (sada Probudite se!). Pošto su mnogi imali pitanja, kod dosta njih smo se vratili da bismo dalje razgovarali.“ Prisećajući se njihovog iskustva, brat Nizbet je rekao: „Puno su nam se dopali ti jako inteligentni urođenici.“
Međutim, ova dva brata su imala problem što se tiče komunikacije, budući da je vrlo malo ljudi znalo engleski. Pa ipak, oni su se trudili da dođu do što je moguće više ljudi dok im ne ponestane literature. Iako tokom njihove jednomesečne posete nije osnovana ni grupa ni skupština, oni su proveli 185 sati govoreći drugima o Jehovi, i uručili su 214 knjiga i 828 brošurica, i uspostavili su 21 pretplatu. Seme istine je bilo posejano, ali proći će još 22 godine pre nego što mu se pokloni dovoljno pažnje da bi uzraslo i donelo plod.
Malgaši prihvataju istinu
U oktobru 1955, nakon kongresa „Pobedničko Kraljevstvo“ u Parizu, u Tananarive su preko priobalnog grada Toamasine stigla dva specijalna pionira iz Francuske. Kada su sišli s voza, stali su nakratko ispred stanice. Pogledali su unaokolo i videli „potkovicu“ s hiljadama kuća smeštenih na padini kao da su bile na zidnim policama. Adam Lisjak, bivši rudar poljskog porekla, rekao je svom partneru, Eduaru Marlou: „Vidi, Eduar, sve je ovo naše područje!“ Eduar je odgovorio: „Adame, kako da radimo ovde? Ovi ljudi su obrazovani,
a mi nismo. Šta mi, Adame, možemo da uradimo?“ Međutim, oni su na ovom ostrvu postigli mnogo toga.U to vreme, Madagaskar je bio francuska kolonija. Pošto je Kula stražara bila zabranjena u Francuskoj i na francuskim teritorijama, nudili su francuski Probudite se!, koji je bio dostupan samo putem pretplate. U prvih šest meseci, bilo je uspostavljeno 1 047 pretplata. Brat Lisjak je obično govorio kako je isti primerak Probudite se!, nakon što su ga uvek iznova koristili kao uzorak, postao samo svežanj hartije koji više nije mogao da se čita. Međutim, pretplate su se uspostavljale jednostavno tako što bi pokazali i taj svežanj hartije.
Braća Lisjak i Marlo nisu gubili vreme. Obrađivali su područje i vodili kućne biblijske studije. Uskoro je jedna osnovna škola besplatno ustupila Svedocima na upotrebu svoju učionicu kako bi se održavali njihovi sastanci. Klupe su bile drvene, i sve je bilo predviđeno za malu decu — što nije bilo baš udobno za odrasle. Međutim, niko se nije žalio.
Nakon šest meseci, izveštaj je dao i prvi malgaški objavitelj, Rabeazi Noel. Potom su se i drugi objavitelji pridružili aktivnosti na terenu. Na kraju službene 1956. godine, grupa od osam objavitelja podnela je molbu za osnivanje Tananarivske skupštine Jehovinih svedoka. (Primetićeš da na malgaškom ide prezime pa onda ime.)
Među prvima koji su na Madagaskaru pokazali interes bila je jedna mlada Malgašanka, Razanaboanji Narsis. Godine 1956, Narsis je primetila da pored radnje u kojoj je radila redovno prolaze dva muškarca. Jednog dana je jedan od njih ušao u radnju i kupio šunku. Kada je izašao, svi koji su tu radili imali su jedan mali traktat na malgaškom — Život u novom svetu. „Nisam bila zainteresovana za tu poruku“, kaže Narsis.
„Međutim, moja majka se, pošto je znala da volim da čitam, pretplatila na Probudite se! na francuskom i dogovorila se za biblijski studij sa mnom, a da me čak nije ni pitala.“ Narsis je počela da proučava sa Svedocima, ali se nadala da će je ostaviti na miru kada budu videli da ona i nije stvarno zainteresovana. Međutim, zainteresovala se više nego što je u početku mislila. Kada je proučila šta Biblija kaže o duši i razumela da je obožavanje predaka pogrešno, shvatila je da je ono što uči istina.Do 1959, Razanaboanji Narsis je bila spremna da simbolizuje svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Zatim je započela s punovremenom službom. Kasnije se udala za Eduara Marloa. Kao punovremeni objavitelj, ona je svojom službom dala odličan primer istrajnosti.
Sve do kraja svoje specijalne službe na Madagaskaru, područje brata Lisjaka bio je Antananarivo. Svuda je
imao naknadne posete i studije. Mnogim ljudima bio je poznat kao vazaha (belac) koji nema kosu. Često bi stanari samo potapšali svoju glavu, i ti bi mogao znati da je došao Adam. Razaona Žerve, brat iz francuske skupštine u Antananarivou, priseća se: „Brat Adam je bio jako strpljiv, ali i čvrst. Dok sam proučavao, zamolio bih druge da mu kažu da nisam kod kuće, ali Adam bi opet došao. Od samog početka me je pozivao da dolazim na sastanke, što sam i radio. Bio je veran Jehovinoj organizaciji i poučio me je da negujem taj isti duh.“Godine 1970, braća Lisjak i Marlo bili su dodeljeni na obližnje francusko ostrvo Reinion. Brat Lisjak se kasnije vratio u Francusku, gde je u Marselju umro januara 1988. Eduar Marlo je na Reinionu sa svojom porodicom.
Više pionira pomaže u delu
Puno toga se činilo da bi poruka o Kraljevstvu ostala među ljudima s Madagaskara. Jedan bračni par iz Francuske, Antoan i Žilber Branka, stigli su 1957. i nakon toga služili u Antananarivou. Žilber je diplomirala u 24. razredu Biblijske škole Gilead Watchtowera, a kasnije je i njen muž pohađao Gilead. Nakon što im se 1961. rodila ćerka Ana, oni su i dalje ostali tamo na svojoj dodeli. Simon Berkla, s kojom je Žilber proučavala u Švajcarskoj, takođe se preselila na Madagaskar kako bi pripomogla u delu.
Na Madagaskar je 1960. došlo još dvoje specijalnih pionira iz Francuske, Floran i Anrijet Šabo, i oni su počeli da služe u Diego Suarezu (koji se danas zove Antsiranana), na severu Madagaskara. „Tada“, priseća se brat Šabo, „kada su pioniri odlazili od svojih kuća i porodica u daleke zemlje, mnogi su mislili da se neće vratiti pre Armagedona, te su rekli svoje poslednje zbogom svojim porodicama. Eto, baš tako smo se osećali.“
Jedan čovek s kojim je brat Šabo proučavao, prvi put je došao u kontakt sa istinom jednom kada je kupovao šećer. Jedan kineski trgovac koji se bio pretplatio na Probudite se! koristio je te listove da bi umotavao svoju robu. Da li su ti časopisi propali? Ratsimbazafi Šarl je kupio nešto šećera od tog čoveka. Šećer je bio u fišeku napravljenom od zadnje strane jednog od ovih časopisa. Šarl je pročitao reklamu za knjigu „Ovo znači večni život“ te je pisao Francuskoj podružnici kako bi dobio tu knjigu. U međuvremenu, sreo ga je brat Šabo, uručio mu knjigu i započeo biblijski studij. On je brzo napredovao i počeo da dolazi na sastanke.
Ali, Šarl je morao da sredi svoj porodični život. Živeo je odvojeno od svoje žene s nekom drugom s kojom je imao decu. Da bi bio prihvatljiv za hrišćansko krštenje, bilo je potrebno da bude zakonski venčan (Jevr. 13:4). Iako je proces ozakonjenja pokrenuo 1960, sva dokumentacija je bila gotova tek 1967. Međutim, tada je gradska opština u Diego Suarezu izgorela, i Šarlova lična dokumenta bila su uništena (Prop. 9:11). Sve je morao iz početka, ali ovog puta je bilo potrebno samo godinu dana. Vlasti su bile veoma impresionirane njegovom odlučnošću da udovolji božanskim merilima. Najzad je ispunjavao uslove da bude objavitelj Kraljevstva i da se krsti! I njegova žena se krstila. Šarl služi kao starešina u Diego Suarezu i u Antananarivou.
Muke s jezikom
Laval i Iren Karbono, koji su bili u pokrajinskoj službi na francuskom govornom području u Kanadi, stigli su 1961. na Madagaskar kao misionari. Oni su se uselili u jedan stan u prizemlju jedne kuće u malgaškom stilu — s malom spavaćom sobom, malom trpezarijom, malom kuhinjom, malim kupatilom bez tople vode i
malom zatvorenom verandom. „Pacovi, miševi i bubašvabe slobodno su špartali po kući“, priseća se brat Karbono. „Moja žena je čak mogla da prepozna jednog pacova po njegovom poluodgrizenom repu. Kad god bi naišla na njega, ona bi mu se obratila sa ’mesje le prens‘ i ljubazno ga zamolila da prođe.“Laval je znao francuski a njegova žena ga je učila, tako da su mogli da komuniciraju s ljudima. Ali to nije bio slučaj i s Remoom i Verom Kokanan, koji su krajem januara 1962. došli iz Finske. Nije bilo teško prepoznati ih kada su izašli iz aviona. Budući da su Finsku napustili usred hladne zime, nosili su šubare i drugu debelu, toplu odeću. Sigurno da će biti potrebne izmene na ovoj tropskoj vrućini. Remo je govorio engleski, ali ne i francuski. Vera nije govorila ni jedan ni drugi. Iren Karbono je koristila engleski da bi ih naučila francuski, tako da je Remo svojoj ženi sve morao da prevodi sa engleskog na finski. Međutim, pošto se Vera školovala na švedskom, gramatički aspekti su morali da budu objašnjeni na švedskom. Srećom, Remo je znao i malo švedskog. Zvuči komplikovano? I bilo je. Ali nakon otprilike dva meseca, pojavili su se prvi zračci svetla. Oni su počeli da razumeju neke reči na francuskom. Međutim, čak i nakon što su ovladali francuskim, morali su da uče malgaški.
Nakon nekoliko godina, kada više nije imao svog učitelja za jezik, brat Kokanan je morao sam da prevodi Luka 9:62, on nije znao francusku reč za „plug“. Kada je probao da ga opiše, publika je sva u čudu razrogačila oči zato što njegov opis nije odgovarao načinu na koji se oralo na Madagaskaru, gde su se koristila zebu goveda. Jednom drugom prilikom kada je nastojao da na francuskom kaže da su braća u Malaviju održavala sastanke ispod drveta manga, on je celu skupštinu stavio na drvo. Morao je da nauči da se smeje sa onima koji jednostavno nisu mogli da se suzdrže da se ne nasmeju.
na francuski za Malkoma Vigoa, zonskog nadglednika koji je bio u poseti. Brat Kokanan se još uvek seća da, kada je bio citiranJoš jedan par misionara, Samjuel i Telma Gilman, stigao je aprila 1962. iz Sjedinjenih Država. Sem se dobro seća na koje je probleme u komunikaciji nailazio. „Da bismo se smestili u našem novom domu, bila nam je potrebna dugačka cev za klozet. Stoga smo brat Kokanan i ja otišli do gvožđare na uglu i tražili cev dugu šest metara. Upotrebili smo reč iz jednog malog rečnika koji smo poneli sa sobom. Zamislite samo izraze lica ljudi iz te radnje kada smo ih pitali da li imaju lulu — za duvan — i to dugu šest metara!“
Posete iz centrale
Uz pomoć objavitelja iz drugih zemalja, broj onih koji su na Madagaskaru objavljivali da „Jehova kraljuje“ i dalje je rastao. U službenoj 1959. godini, najveći broj objavitelja bio je 41. Te godine je N. H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Bible and Tract Societyja, lično posetio Madagaskar da bi ohrabrio braću.
Kada je četiri godine kasnije Milton Henšel, sekretar brata Nora, bio u poseti afričkim zemljama, Madagaskar je još jednom bio uključen u maršrutu. On je posebnu pažnju posvetio tamošnjim misionarima i specijalnim pionirima. Svi prisutni su bili veoma
ohrabreni. Brat Henšel im je pričao iskustva koja je sam doživeo kao pionir. Pre kraja te službene godine, Madagaskar je premašio broj od 100 objavitelja.Nakon posete brata Henšela, lokalna braća i sestre su bili pozvani da započnu službu kao specijalni pioniri. Budući da potiču odatle, oni su najbolje mogli da predvode u otvaranju novih područja. Andrijamoara Feliks je bio jedan iz te grupe. On je sa specijalnom pionirskom službom započeo 1965. Otada je služio kao putujući nadglednik i mnoge godine kao član betelske porodice na Madagaskaru. Čak i nakon što su on i njegova žena, Onorin, dobili decu, on je nastavio s punovremenom službom. Njegova žena radi po nekoliko sati dnevno u prevodilačkom odeljenju u podružnici.
Da li je njihova revnost za Jehovinu službu koristila njihovoj deci? Njihova ćerka, Miora, sada je udata i služi sa svojim mužem kao specijalni pionir. Njihov sin, Timoti, koji je još uvek kod kuće, s vremena na vreme služi kao pomoćni pionir.
Kancelarija podružnice na Madagaskaru
Kada se 1955. s propovedanjem dobre vesti na Madagaskaru započelo na redovnoj osnovi, delo je nadgledala podružnica s Mauricijusa. Od 1959. do 1962, nadgledanje se vršilo iz Francuske podružnice. Ali od 1963, Madagaskar je imao vlastitu kancelariju podružnice. Za slugu podružnice je bio naimenovan Remo Kokanan.
U početku je mogao da se sam stara za većinu uobičajenog posla.Isprva je kancelarija jednostavno bila jedna iznajmljena kuća koja je služila i kao misionarski dom. Međutim, ta kuća nije baš bila idealna. Nakon što su se misionari uselili, neki ljudi iz tog kraja su ih pitali kako to da se ne plaše da žive u kući u kojoj borave duhovi. Da, stvarno, u toj kući su se dešavale neke čudne stvari. Recimo, kada je jedan par misionara video da se pomera kvaka na njihovim vratima, otvorili su vrata da vide ko je to, ali u hodniku izgleda nije bilo nikoga. Misionari su saznali da je u toj sobi živeo jedan spiritistički medij. Izvršili su detaljnu pretragu ne bi li našli bilo šta što je ostalo, a što su duhovi koristili kao kontakt. U prag njihove sobe bio je čvrsto ukucan jedan novčić. Uz znatan napor, braća su ga izvadila. Nakon toga, čudne stvari su prestale da se dešavaju.
Kada su o ovome upitali vlasnika, on je priznao: „Da, to jeste kuća duhova, ali sam mislio da vi, pošto ste misionari i Božji ljudi, nećete imati čega da se plašite.“
Proizvodnja literature na malgaškom
S napretkom dela propovedanja, bilo je potrebno više literature na malgaškom. Sve do 1963, postojalo je samo nekoliko traktata, kao što su Život u Novom svetu i Paklena vatra — biblijska istina ili paganski strah? Postojala je i brošurica „Ova dobra vest o Kraljevstvu“,
koja je objavljena 1959. Obrazovaniji ljudi su govorili i čitali francuski, tako da su objavitelji koristili literaturu na tom jeziku. Pa ipak, bilo je mnogo ljudi koji su više voleli da čitaju na maternjem jeziku.Kada je bilo dato odobrenje da se proizvodi Kula stražara na malgaškom, podružnica je zatražila više pomoći. Razoamalala Luiz, jedna malgaška sestra, prevodila je s francuskog. Ona je to radila kod kuće, i sve je pisala rukom. Vera Kokanan je u podružnici sav prevedeni tekst kucala na matrice i onda su ih braća koristila na geštetneru.
Prva štampana Kula stražara na malgaškom, koja je izašla u septembru 1963, imala je tiraž od oko 600 primeraka. Tada je to bilo mesečno izdanje koje je imalo samo studijske članke. Objavitelji su bili oduševljeni. Tokom prve akcije s pretplatama kada se koristilo to malgaško izdanje, napravili su stotine pretplata. Podružnica je za nekoliko meseci pomoću geštetnera umnožavala 3 000 primeraka mesečno. Trojica braće su se maltene danonoćno smenjivala na geštetneru.
Jedan od te braće se priseća: „Za svako izdanje Kule stražare trebalo nam je najmanje 16 voštanih matrica. Za jedan časopis smo spajali osam listova dvostrano štampane hartije. To je značilo da smo, za pravljenje 3 000 primeraka Kule stražare, štampali preko 24 000 listova hartije. Imali smo osam ili više gomila odštampanih listova koje su ležale na stolu, i obišli
bismo ga 3 000 puta idući od jedne do druge gomile, i spajali listove jedan s drugim. Zatim smo ih heftali. Da, sve se ručno radilo.“S vremenom je zajednica organizovala da Kulu stražaru na malgaškom štampa Švajcarska podružnica. Sada se ona polumesečno štampa u Velikoj Britaniji i ima tiraž od 26 000 primeraka. Koristeći je, Jehovini svedoci na Madagaskaru mogu simultano da uzimaju istu duhovnu hranu zajedno s njihovim suvernicima iz celog sveta.
Malo po malo, prevodilački rad je napredovao. Tri meseca nakon izlaženja Kule stražare na malgaškom, lokalni Svedoci su na svom jeziku imali i knjigu za proučavanje Biblije, „Neka Bog bude istinit“. Nakon što su je dobili, Rakotomaro Žisten, specijalni pionir koji je puno činio da bi drugi upoznali istinu, dugo je bez reči držao knjigu u ruci. A onda je uzviknuo: „O, kako je Jehova dobar! Dao nam je ovu knjigu.“ Pioniri su uzimali čitave kutije kako bi uručili knjige duhovno gladnim ljudima.
Putovanja pokrajinskih nadglednika
U početku je na celom ostrvu postojala samo jedna skupština. Ali nakon što su se otvorili novi misionarski domovi i nakon što su specijalni pioniri poslati na različita mesta, bilo je osnovano više njih. Tokom službene 1964. godine, formirane su dve nove skupštine. Da bi pomogla tim trima skupštinama koje su tada funkcionisale, podružnica je organizovala da ih posećuje pokrajinski nadglednik, Laval Karbono, zajedno sa svojom ženom Iren. Oni su putovali vozom. Bila je to prava avantura — prijatna avantura. Na primer, jednom prilikom su osetili kako ih nešto kljuca po nogama. Jedna guska, koja je putovala ispod klupe, želela je malo pažnje.
Kada su Karbonovi morali da napuste Madagaskar zbog porodičnih odgovornosti, pokrajinsko delo je preuzeo Remo Kokanan. Kad god je bilo moguće, on i njegova žena Vera putovali su vozom. Između priobalnih gradova, koristili su putničke brodove. Ponekad su morali da putuju u ’taksi-brusevima‘, to jest ’žbunastim taksijima‘, u koje je moglo da stane 15 ljudi, ali uvek su bili pretrpani. Ta putovanja su trajala od ranog jutra pa do kasno uveče. Tokom kišnih perioda, kada žbunasti taksiji nisu mogli da se probiju, Kokananovi su putovali avionom. Ali to nije bilo nešto luksuzno. Domaći avio-prevoznik je imao stare avione DC-3, a piste su bile livade. Posete raznim grupama bile su prilike za srdačnu razmenu duhovnog ohrabrenja.
Jedno kratko vreme, brat Kokanan je služio i kao pokrajinski i kao oblasni nadglednik. Takođe, zbog potrebe je morao da obrađuje pokrajinsku i oblasnu poštu u podružnici. Ali, jako se trudio da obuči i lokalnu braću. S vremenom se jedan lokalni specijalni pionir, Ražaobelina Selesten, kvalifikovao da postane prvi malgaški pokrajinski nadglednik.
Hindus se okreće obožavanju Jehove
Kako je delo propovedanja napredovalo, dolazilo se u kontakt sa svim vrstama ljudi (1. Tim. 2:4). Misionari su uručili mnogo knjiga i časopisa Azijcima koji su imali radnje u glavnom gradu. Jedan od njih bio je jedan mladi hindus, Diražlal Bagvandži, poznat i kao Diru. Kada bi jedan misionar došao u njegovu radnju s časopisima, on bi ih rado uzeo. A onda, kada mu je 1963. umro ujak, Diru je počeo da se pita: ’Zašto ljudi umiru, i u kakvom su stanju mrtvi?‘ Pitao se zašto je Bog dozvolio da umre jedan tako dobar čovek. Takođe je razmišljao o tome da li postoji ikakva nada da se ponovo vide oni koji su umrli.
Prop. 9:5; Dela 24:15). Najpre je bio zbunjen, jer je pokušavao da sve to uskladi sa svojim hinduističkim verovanjem u seobu duše. To verovanje ne pruža nikakvu nadu u ponovni susret s dragom osobom koja je umrla. Međutim, kada je jednom sve raščlanio, Diru je mogao videti koliko je divna biblijska nada u uskrsenje (Jov. 5:28, 29).
Ubrzo nakon toga, na njega je naišla Simon Berklaz dok je svedočila od kuće do kuće. Ona je na naknadnoj poseti upotrebila Bibliju kako bi odgovorila na njegova pitanja o stanju mrtvih i objasnila divnu nadu u uskrsenje (Nakon što je nekoliko nedelja proučavao Bibliju, Diru je počeo da dolazi na sve sastanke. Zatim je došlo do protivljenja, posebno od njegovog oca i prijatelja. Međutim, Diru je na kraju došao do zaključka da je „Biblija logična, da je stvarno Božja Reč“. Naredne godine se predao Jehovi i krstio se.
Međutim, Diruov otac se i dalje protivio, te je poslao dva protestantska pastora da ga uvere da treba da se vrati religiji svojih roditelja. Kada ih je Diru pitao zašto ne uče njegovog oca istini o grehu, smrti i uskrsenju, pastori su obrazlagali kako peta zapovest kaže da čovek treba da poštuje oca i majku. Diru ih je upitao da li bi bilo ispravno da poštuje petu zapovest — da poštuje želje svog oca — i da tako ne posluša Božju prvu zapovest — da ne obožava nijednog drugog Boga. Pastori nisu mogli da odgovore, te su otišli. Posle su otišli do kancelarije podružnice i zamolili Svedoke da ubede Dirua da se vrati religiji svog oca. „Kad sam video to licemerstvo, moja vera je bila još jača“, kaže Diru.
Potom se njegov otac obratio vračevima i političarima za pomoć, nakon čega je dao u lokalne novine jedan članak kojim je lažno optuživao Svedoke i prestao je Mar. 12:28-31).
da razgovara s Diruom. Diruovi roditelji su imali pet sinova i tri ćerke, i cela porodica je smatrala da je Diruova religija narušavala njihove porodične odnose. Pa ipak, Diru je bio uveren da je njegova prva obaveza da sluša Boga (U februaru 1967, Diru je postao specijalni pionir. Sledeće godine se oženio sa Simon. Nakon što su bili primorani da u junu 1970. napuste Madagaskar, tri godine su služili u Keniji i potom skoro 20 godina u Indiji. U Indiji je služio u Odboru podružnice.
Ali šta je bilo s Diruovom familijom? Kako je vreme prolazilo, njegov otac je počeo da čita Bibliju i biblijske publikacije, njegova majka je postala veoma otvorena za biblijsku istinu, a njegova braća i sestre, kao i njihova deca, postali su kršteni Svedoci. Sve skupa, 16 osoba iz njegove familije postali su obožavaoci Jehove. Neki služe u podružnici na Madagaskaru; drugi pomažu na međunarodnim građevinskim projektima. Porodica Bagvandži je jedan od primera izvrsnog ploda na ovom duhovno plodnom Velikom crvenom ostrvu.
Misionari polažu temelj
Watch Tower Society je nastavio da šalje misionare koji će pomagati u propovedanju dobre vesti na Madagaskaru. Među njima su bili Margarita Keniger i Gizela Hofman, sestre iz Nemačke koje su došle marta 1966. Sestra Hofman priča o svojim utiscima: „Madagaskar ima mirnu atmosferu, daleko od poslovnog i užurbanog života kakav je u Evropi i Americi. Jedna od prvih stvari koja me je očarala bile su velike aloje. Kući sam ih gajila u saksijama, i bila sam ponosna kad bi narasle petnaestak centimetara. Međutim, ovde sam ih videla velike kao kuće! Jedne večeri sam, vraćajući se s našeg prvog sastanka, videla zvezde bliže nego ikada ranije. Ovde smo započele jednostavan život.“
Ove dve sestre su brzo uvidele da su lokalni stanovnici veoma srdačni i gostoljubivi. Sestra Keniger je rekla: „Ustanovile smo da su ljudi prilično fini i obrazovani. Čak su i bake sa sela volele da čitaju Bibliju i biblijsku literaturu. Da bi došle do knjiga, volele su da se trampe. Deca bi dotrčala do nas nudeći nam pirinač za Kulu stražaru i Probudite se!“ Ove dve sestre, zajedno s parom Branka, otvorile su delo propovedanja u Fianarancoi i ojačale malu grupu u Ambositri. Oba grada su južno od Antananarivoa.
Bilo je tu i drugih hrabrih misionara koji su započeli na netaknutim područjima. Hju Hazli i Tomas Banz služili su u Tolijari, priobalnom gradu na jugu Madagaskara. Meri Dolinski iz Kanade služila je u Taolanaru sa Eduarom i Narsis Marlo.
Godine 1961, kada su na Madagaskar poslati prvi misionari, izveštaj je davalo tek nešto više od 75 objavitelja. Do 1970, nakon skoro jedne decenije stvaranja učenika, ti misionari su se radovali da vide najveći broj od 469 objavitelja — što je bio porast od 525 posto! Ali pomaljali su se tamni oblaci. Već od 1967, nijednom novom misionaru nije bilo dozvoljeno da dođe na Madagaskar.
Nevolja je počela 5. juna 1970. u 4.00 po podne. U podružnicu su došli pripadnici snaga državne bezbednosti i rekli Samjuelu Gilmanu da se svi misionari sutradan jave Državnoj bezbednosti. Misionari koji su tada bili u glavnom gradu — braća Gilman, Kokanan i Lisjak — pojavili su se pred šefom Službe državne bezbednosti. U svega nekoliko reči, bilo im je rečeno da svi misionari Jehovinih svedoka moraju odmah napustiti zemlju, avionom koji je leteo te noći! Bilo im je rečeno: „Ne pitajte zašto jer nikada nećete saznati, samo odlazite odmah.“ Neki su samo par dana pre toga
dobili nove vize na tri godine. Kada su ukazali na to da im vize još uvek važe, šef ih je zamolio da mu pokažu pasoše. Zatim je na njihove vize udario pečat Annulé (poništeno) i rekao braći da su sada ilegalno u zemlji.Misionari nisu mogli da odu te noći. U ponedeljak rano ujutro otišli su svaki do svog konzulata, to jest ambasade i zatražili pomoć. Međutim, do subote, 20. juna 1970, svih 20 misionara je moralo da napusti zemlju. Većina ih je otišla u Keniju. Francuski državljani su otišli na Reinion, koji je francuska teritorija. Braća i sestre iz svih krajeva Madagaskara došli su da se oproste od njih. Lokalni Svedoci su plakali, a plakali su i misionari. Neki od njih su mnoge godine bili na Madagaskaru, i to je bio njihov dom.
Dok su bili na Madagaskaru, misionari su nastojali da pouče ljude da grade svoju veru na Božjoj Reči, da polože poverenje u Jehovu i cene ulogu Isusa Hrista u Božjoj nameri (1. Kor. 3:5-14). U skladu s time, na svom poslednjem sastanku pre napuštanja zemlje, Floran Šabo je rekao: „Ako ste postali sledbenici misionara, nakon njihovog odlaska nećete moći da i dalje nastavite kao Jehovini svedoci. Ali ako ste postali Svedoci Jehove Boga, onda ćete, čak i nakon odlaska misionara, ostati Jehovini svedoci.“
Zabrana
Zabrana Jehovinih svedoka bila je objavljena 8. avgusta 1970, u Službenom listu Malgaške Republike. Šta će biti s malgaškim Svedocima? Kada je ovo bio upitan, ministar unutrašnjih poslova je rekao: „Nemojte se sekirati. Kad misionari budu otišli, mi ćemo se pobrinuti za njih.“ Zatim je napravio pokret rukama kao da nešto lomi.
Međutim, na svu sreću, nije bilo nikakvog ozbiljnog proganjanja lokalnih Svedoka. Pa ipak, kako su se
lokalna braća i sestre osećali kada su misionari bili deportovani? Raveložaona Rantamalala, koja je još kao mala devojčica poznavala misionare, rekla je: „Kada su misionari morali da odu, mnoga lokalna braća su klonula duhom. Neki više nisu hteli da budu Jehovini svedoci.“Godišnji izveštaj za službenu 1971. godinu pokazao je 12-postotni pad u broju objavitelja. Očigledno su neki popustili zbog straha od ljudi i prestali su da objavljuju dobru vest (Posl. 29:25). Međutim, većina je pružila dokaz da je njihova vera jaka. A onda je treće godine broj na Madagaskaru ponovo počeo da raste.
U početku su se sastanci održavali u domovima razne braće, i prisustvovale su tri do četiri porodice. Broj onih koji su dolazili na sastanke počeo je postepeno da raste. U oblasti Antananarivoa zvanoj Manakambaini, sestra Raveložaona je ustupila svoj dom kao mesto za sastanke. Zahvaljujući Jehovi, čak ni tokom vremena građanskih nemira nije bilo nikakvih ozbiljnih incidenata. „Od te male Manakambaini grupe osnovano je najmanje deset skupština“, kaže sestra Raveložaona. „Jehova je blagoslovio naše napore u propovedanju i pravljenju učenika tokom svih tih godina zabrane.“
Obučeni za nadgledanje
Da bi se lokalno pomagala aktivnost Jehovinih svedoka i da bi se ostalo u vezi s Vodećim telom, bio je osnovan jedan odbor. Odgovornost za delo propovedanja o Kraljevstvu na Madagaskaru prebačena je na tamošnje Svedoke. Tokom zabrane, braća su koristila izraz Ineni, što znači „mama“, kako bi ukazali na Zajednicu. Da, čim je bila stavljena zabrana, Ineni je pružila potrebnu pomoć. Kako?
Milton Henšel, iz svetske centrale, posetio je Madagaskar kao zonski nadglednik. On je izvršio specifične
pripreme da bi se zbrinule duhovne potrebe malgaške braće. Bila su pozvana dva odgovorna brata da otputuju na obuku u svetsku centralu Jehovine vidljive organizacije. Oni su izvukli veliku korist, uprkos problemima s jezikom, i postali su kvalifikovaniji za rad koji ih je čekao.Brat Henšel je takođe predložio da jedan malgaški specijalni pionir pohađa školu Gilead. To bi ga opremilo za preuzimanje vođstva u aktivnosti propovedanja o Kraljevstvu. Bio je odabran Andrijamazi Teodor, mladić koji je govorio engleski i koji je pomagao u prevođenju pisama. Što se tiče obuke koju je dobio u Gileadu, on kaže: „To je bila intenzivna petomesečna biblijska obuka koja je kod mene izgradila dobre navike proučavanja. Pošto sam radio po pola dana u različitim odeljenjima u Betelu, imao sam puno prilika da vidim kako funkcioniše Jehovina vidljiva organizacija. Jedno od najnagradonosnijih iskustava koja sam imao u Gileadu bilo je druženje s pomazanom braćom i sestrama. Puno toga sam naučio iz njihove darežljivosti, gostoprimstva i poniznosti.“
Nakon što se brat Andrijamazi vratio iz Gileada, bio je poslat na teren kako bi dobro iskoristio ono što je naučio. Obuka koju je primio ojačala je njegovu veru i tako ga osposobila da ohrabri svoju hrišćansku braću tokom tih teških godina. On i dalje skraćeno služi na različitim zadacima u podružnici. Kasnije je poučavao nove misionare malgaškom jeziku.
Služba uprkos zabrani
Jehovini svedoci su se za vreme zabrane pritajili, ali su nastavili s čistim obožavanjem. Bez izuzetka, bilo je prevedeno svako izdanje Kule stražare (Isa. 65:13). Sastajali su se u privatnim domovima kako bi se međusobno hrabrili (Jevr. 10:23-25). Pokrajinski nadglednici su posećivali skupštine; organizovali su se oblasni kongresi i pokrajinski sastanci, i čak su se održavali veliki skupovi po šumama. A tamo, daleko od grada, ponekad je bilo i do 1 500 prisutnih. Godine 1972, kancelarija, zajedno s magacinom za literaturu, smeštena je u jedan iznajmljeni stan. Po jedan odgovoran brat iz svake od 11 skupština koje su tada postojale podizao bi literaturu iz tog magacina. Brat Andrijamoara, koji se jedno kraće vreme brinuo za taj magacin, seća se kako su braća ne krijući iznosila kutije s literaturom, naočigled komšija.
Tokom prvih nekoliko godina zabrane, Svedoci su bili jako oprezni. Ponekad su osećali da su pod policijskom prismotrom i da ih prate. Zbog toga su uglavnom neformalno svedočili. Kada bi radili od kuće do kuće, išli bi u jednu kuću u jednom kraju, pa onda u kuću u nekom drugom kraju. Umesto da literaturu nose u tašnama, koristili bi neku kesu ili korpu, tako da je izgledalo kao da idu na pijacu. Pa ipak, biblijske studije su uglavnom mogli da vode na miru. Brat Rakotožaona, koji sada služi u podružnici sa svojom ženom, Lijom, seća se kako se njegov studij, kada je 1972. počeo da proučava, vodio bez nekih posebnih napora da se to sakrije.
Suviše oprezni?
Ineni je nastavila da čini pripreme za posete zonskih nadglednika. Te ljubazne pripreme su ohrabrile braću i sestre i pomogle im da se uspešno bore sa svojom situacijom. Na primer, kada je Andre Ramzeje posetio
Madagaskar 1973, shvatio je da su braća bila previše oprezna. Brat Andrijamoara pamti kako je brat Ramzeje gledao na situaciju: „Da li je iko bio u zatvoru zbog toga što je Jehovin svedok? Ne. Da li ste imali neke druge poteškoće? Ne. Znači, možda ste previše oprezni. Nije li to možda preterana opreznost? Mi ne treba da budemo plašljivi.“ Koliko je ta poseta bila korisna! Od tada su lokalni Svedoci otvorenije i odvažnije propovedali. Kao rezultat toga, tokom službene 1974. godine, izvešten je novi najveći broj od 613 objavitelja, čime je za 30 posto bio premašen prethodni najveći broj pre zabrane!Ponovno dobijanje zakonskog statusa
Pred kraj 1983, braća su — pod imenom lokalnog kulturnog društva — podnela molbu za zakonsko priznanje svoje aktivnosti. Dana 24. februara 1984. to priznanje je bilo dobijeno, ali to nije značilo da je skinuta zabrana s Jehovinih svedoka. Pa ipak, ovaj novi razvoj događaja doneo je veliku radost braći. Povećala se služba na terenu, i u aprilu su dostignuta dva nova izvanredna najveća broja — 1 708 objavitelja koji su izvestili službu na terenu i 8 977 prisutnih na Memorijalu. Znači, broj objavitelja se povećao za 264 posto, a broj prisutnih na Memorijalu za 606 posto.
Iako su imali zakonsko priznanje kao kulturna organizacija, braća su 1993. ispunila molbu da se Jehovini svedoci zakonski priznaju kao religiozna zajednica. Nekoliko meseci kasnije, 4. oktobra 1994, dobijen je taj zakonski status. Kakva radost! Sada su opet mogli biti javno poznati kao Jehovini svedoci.
Više međunarodne pomoći
Međutim, čak i pre toga, 1987. je postalo moguće da se misionari vrate na Madagaskar. U septembru 1991, na Madagaskar se vratio bračni par Kokanan, koji su
bili specijalni pioniri u Helsinkiju, u Finskoj, i brat Kokanan je bio naimenovan za koordinatora Odbora podružnice. „Madagaskar se promenio“, kaže brat Kokanan. „Neka braća i sestre koje smo ranije poznavali još uvek su bili tu, ali mnogi su umrli. Većina objavitelja je bila nova u istini.“ U kancelariji podružnice je bilo puno posla. Međutim, kakva je radost bila videti u avgustu 1991. novi najveći broj od 4 005 objavitelja!Diražlal Bagvandži i njegova žena, Simon, koji su 1970. proterani s drugima, takođe su bili pozvani da se vrate na Madagaskar. Pošto je jako dobar posrednik, brat Bagvandži pomaže podružnici oko dobijanja dozvola, carinskih papira i drugih službenih dokumenata. Od 1992, on služi kao član Odbora Madagaskarske podružnice. Službenici se često nađu u čudu kada jedan Indijac, bivši hindus, govori o Jehovi, Isusu Hristu i Božjem Kraljevstvu.
Zgrade nove podružnice
Otkad je bila osnovana podružnica u septembru 1963, koristili su se objekti na različitim lokacijama. Od 1972. do 1987, za kancelariju i magacin za literaturu bio je dovoljan jedan stan. Potom je bila iznajmljena jedna veća kuća. Tokom tih godina, članovi Odbora podružnice, koji su imali i porodice za koje su se starali, većinu svog posla su obavljali kod kuće.
Međutim, kako je biblijsko obrazovno delo na Madagaskaru napredovalo, tako su bili potrebni podesniji objekti. Kupljeno je zemljište na oko pet kilometara od Međunarodnog aerodroma Ivatu. Tri godine kasnije, u aprilu 1993, započeta je izgradnja uz pomoć braće iz inostranstva. Volter Elko, jedan Kanađanin s puno iskustva u takvom poslu, došao je da nadgleda ovaj 30-mesečni projekat. Zatim su došle i druge međunarodne sluge, a mnogi međunarodni dobrovoljci su sami platili
svoj put kako bi na tri meseca ili više pomogli u izgradnji. Ekipa je imala maksimum od 110 međunarodnih i domaćih radnika. Preko vikenda je broj dobrovoljaca bio veći jer su pripomagala braća i sestre iz lokalnih skupština.Ohrabrenje je bilo obostrano. Iako mnogi međunarodni radnici nisu govorili lokalni jezik, ova zrela braća i sestre su pružili izvrstan primer u službi na terenu. Kao jedan primer toga, Dejvid Smit, koji je oko dve godine pomagao kao mehaničar za tešku mehanizaciju, nije govorio malgaški, ali je znao da Kula stražara i Probudite se! na malgaškom mogu dati dobro svedočanstvo. Zato bi s prijateljskim osmehom na licu stao na ulicu držeći u jednoj ruci časopise, a u drugoj pokazujući koliki je prilog trebalo dati. Znao je da uruči i do 80 časopisa u jednom danu.
Ovi divni novi objekti podružnice zaista su dar od Jehove! Kada je podružnica bila posvećena 7. decembra 1996, bilo je pozvano 668 veterana. Kakva srećna prilika! A sledećeg dana je 7 785 osoba bilo na posebnom govoru koji je održan na otvorenom polju zvanom Gileada. Zašto tamo? To zemljište, na oko 6 kilometara od podružnice, bilo je kupljeno da bi se podigla jedna Kongresna dvorana. Kakav prizor — obronak prepun braće i sestara u njihovoj najlepšoj odeći i sa šarenim kišobranima kojima su se štitili od sunca!
Rastući redovi punovremenih slugu
Otkad su prvi malgaški pioniri započeli s punovremenom službom 1960-ih, redovi ovih vrednih radnika su konstantno rasli godinu za godinom. Sada je otprilike svaki šesti objavitelj Kraljevstva na Madagaskaru u pionirskoj službi. Mnoga mlada braća i sestre su je učinili svojim životnim pozivom. Da bi pioniri bili ojačani, na Madagaskaru je, kao što je to i u drugim
zemljama bio slučaj, 1979. osnovana Škola pionirske službe. Instruktori su bili Andrijamazi Teodor i Andrijamoara Feliks, koji su godinama bili u punovremenoj službi. Otada je stotine pionira izvuklo korist iz ovog poučnog kursa.Jedna od tema koja se u toj školi detaljno obrađuje uključuje i pokazivanje ličnog zanimanja za druge. Mnogi pioniri su to stvarno uzeli k srcu. Recimo, 1998, kada su dodeljeni da služe u jednom gradiću na istočnoj obali po imenu Sonerani-Vungu, Randrimampijanina Niajina i njegova žena, Veroniajina, videli su da je potrebno da pokazuju takvo lično zanimanje. Žena u čijoj su kući živeli, imala je sina koji je bio invalid zbog dečje paralize. Specijalni pioniri su uzeli vremena da bi ispričali dečaku dragocena biblijska obećanja o životu u Božjem novom svetu. Ovaj momčić je rado proučavao Bibliju s Niajinom i Veroniajinom. Ali, njegova porodica nije blagonaklono gledala na to. Majka je čak rekla specijalnim pionirima da kažu njenom sinu da više nemaju vremena da proučavaju s njim. Ali, naravno, oni to nisu mogli da urade. Mladićeva ljubav prema Jehovi i Njegovim putevima brzo je rasla. Za osam meseci, on se krstio. Tada je pionirima bilo rečeno da se isele iz kuće.
Da li je prestalo lično zanimanje koje je pokazivano prema ovom mladiću? Taman posla. Njegova invalidska kolica su i pre bila u jako lošem stanju — a sada su bila potpuno slomljena. Iako su nova bila stigla za njega, njegova bivša crkva više ne želi da mu ih da, jer je promenio religiju. Stoga, braća iz skupštine pomažu svom bratu invalidu da prisustvuje sastancima.
Nedavnih godina Zajednica šalje privremene specijalne pionire na neobrađivana područja kako bi se što većem broju ljudi pružila prilika da izvuku korist iz poruke o Kraljevstvu. U novembru 1997, dva brata su bila
poslata u Majaditru, gradić u kome je živeo samo jedan objavitelj. Zadivljujuće je što je u oktobru iduće godine bila osnovana skupština od 14 objavitelja. Dva privremena specijalna pionira više nisu privremeni, nego stalni specijalni pioniri u tom gradu.U junu 1996, druga dva su otišla u Majajsube, gradić koji je bio neobrađivano područje. Oni nisu mogli da napuste to područje nakon tri meseca, kao što je bilo planirano — ljudi su ih prosto molili da ostanu. Nakon šest meseci, bila je osnovana jedna izolovana grupa, a tri meseca kasnije, ta grupa je postala skupština od pet objavitelja i dva opšta pionira. Dva prvobitna „privremena“ specijalna pionira i dalje su s tom skupštinom, i oni se dobro staraju o njoj. Na bezbroj nedodeljenih područja postižu se slični rezultati.
Novi talas misionara
Madagaskar je plodno područje. Tamo se vodi više od 20 000 kućnih biblijskih studija — što je više od dva po objavitelju. Iz Proširene škole Gilead u Nemačkoj, na Madagaskar je 1993. poslato šest misionara kao pomoć u delu. Oni su otvorili misionarski dom u gradu koji je na Madagaskaru drugi po veličini, Toamasini, koji se nalazi na istočnoj obali. Danijel i Elen Kmita, iskusni misionari koji su služili na Sejšelima, dodeljeni su na Veliko crveno ostrvo. I pet parova opštih pionira s francuskog govornog područja u Kanadi dobrovoljno se javilo da služe ovde. Ivan Tesije, francuski misionar koji je mnoge godine služio u Paragvaju, došao je da bi pripomogao u radu podružnice. Dante i Kristina Boneti, koji su bili na Madagaskaru kao međunarodne sluge tokom izgradnje podružnice, bili su pozvani da se vrate kao misionari. Ovi došljaci čine puno toga u unapređivanju pionirskog duha među lokalnim objaviteljima. Neki su tako dobro naučili malgaški da su se kvalifikovali da služe u malgaškim skupštinama kao pokrajinski nadglednici.
Putovati da bi se ohrabrile skupštine
Kada se 1963. ovde započelo s pokrajinskim delom, pokrajinski nadglednik je imao da posećuje samo tri skupštine u celoj zemlji. Sada 17 putujućih nadglednika služi u 253 skupštine i grupe. Putovanje po seoskim područjima još uvek nije lako. Tokom kišne sezone, zemljani putevi su odsečeni na mnogim mestima, te pokrajinski nadglednici moraju da prepešače velike razdaljine. Da bi posetili neke skupštine, oni po blatnjavim stazama možda moraju hodati danima — i to samo u jednom pravcu! (Uporedi s 2. Kor. 11:23-27.) Ponekad braća iz jedne skupštine prate pokrajinskog nadglednika kako bi mu pomogli u nošenju prtljaga do sledeće skupštine. Dok prelaze reke — često bez mostova — oni sve svežu u plastični džak da se ne bi pokvasilo, i onda to prenesu na glavi. Tokom kišne sezone, voda im može dosezati i do pazuha.
Iako su im materijalna sredstva ograničena, lokalna braća su veoma gostoljubiva i daju sve od sebe kako bi dočekala putujuće nadglednike i njihove supruge. Ohrabrenje je obostrano. Kako je samo divno biti s braćom i sestrama koji se trude da daju sve od sebe da bi ugodili Jehovi! (Rimlj. 1:11, 12). I kakva je prednost ojačati veru tih dragih osoba koje su dragocene Jehovi!
Kada pogodi ciklon
Život u ovom delu sveta podrazumeva i suočavanje s ciklonima. Svake godine postoji sezona kada ostrva u Indijskom okeanu pogađaju cikloni. Podružnica pažljivo prati izveštaje o vremenu i priprema se da pomogne braći u pogođenim oblastima. U 1997, nekoliko ciklona je pogodilo Madagaskar, uključujući i zloglasni Gretel, koji je prešao preko jugoistočne obale. Bila su opustošena dva veća grada i mnoga sela. U pogođenoj oblasti je živelo oko 100 Jehovinih svedoka.
Podružnica je brzo poslala jedan mali kamion i jedno vozilo s pogonom na sva četiri točka napunjene humanitarnom pomoći, alatom i s nešto građevinskog materijala. S ovom ekipom za humanitarnu pomoć krenuo je i jedan doktor. Da bi došli do mesta do kojih se nije moglo doći vozilom, tim je koristio i male čamce.
Bila su potrebna dva dana da bi stigli do svog krajnjeg odredišta, Vangaendranoa. Odmah se započelo s pružanjem humanitarne pomoći. Obezbeđeni su hrana i zaklon. Doktor je pregledao sve porodice Svedoka i dao potrebne lekove. Porodice koje nisu bile Svedoci takođe su imale koristi. Nakon što se većina tima vratila, dvojica su ostala još oko mesec dana da bi podigla nove kuće za braću. U kancelariju podružnice su stigla mnoga
pisma zahvalnosti za pomoć koju je Zajednica pružila. Čak su i neki koji nisu Svedoci rekli: „Vaša religija je stvarno hrišćanska!“Jehova daje da raste
Misionari i oni koji su preko njih postali učenici na Madagaskaru, sadili su i zalivali seme istine o Kraljevstvu. Prvi izveštaj s Madagaskara poslali su Robert Nizbet i Bert Maklaki 1933. godine. Dvadeset i dve godine kasnije, delo je bilo obnovljeno, i službene 1956. godine bio je izvešten najveći broj od osam objavitelja. Do 1970, kada su misionari bili deportovani, u ovoj zemlji je bilo 469 objavitelja Kraljevstva. Misionari više nisu mogli da pomažu kao ranije. Ali, „Bog je davao da raste“ (1. Kor. 3:6).
Oni koji su ranije služili na Madagaskaru i kasnije imali priliku da se tamo vrate, videli su dokaz da su oni s kojima su proučavali biblijsku istinu i sami davali plod. Na primer, Ramanitra Elen, koja je imala 15 godina kada je Iren Karbono proučavala s njom, dobila je dečju paralizu i nije mogla dobro da hoda. Uprkos tom ograničenju i protivljenju porodice, Elen je insistirala na tome da postane objavitelj dobre vesti. Čak i nakon što su Karbonovi otišli kući u Kanadu, ona je nastavila da napreduje. Kada je 1995. Iren nakratko ponovo došla, Elen je uzviknula: „Svi u mojoj porodici su prihvatili istinu osim oca!“
Uz Jehovin blagoslov, do 1980. na Madagaskaru je najmanji postao hiljada, s najvećim brojem od 1 021 objavitelja Božjeg Kraljevstva (Isa. 60:22). Godine 1993, najveći broj objavitelja je prešao 5 000, da bi 1999. dostigao najveći broj svih vremena od preko 10 300.
Šta nas čeka u budućnosti?
Pred delom propovedanja o Kraljevstvu na Madagaskaru leži svetla budućnost. Godine 1956, na prvom Memorijalu
koji je ikada održan na ovom ostrvu bilo je sedmoro ljudi. Broj prisutnih je i dalje rastao sve do najvećeg dosadašnjeg broja od 46 392 prisutnih 1999. godine. U istom mesecu, na ostrvu je bilo 10 346 objavitelja. Da, svaki objavitelj je na ovaj najvažniji događaj doveo sa sobom u proseku po tri zainteresovane osobe!Ovo Veliko crveno ostrvo je i dalje raj za sve koji, pokrenuti ljubavlju prema Jehovi i bližnjima, žele da podele biblijsku istinu s drugima. Ovde ima na desetine hiljada poniznih ljudi koji žele više da saznaju o Jehovi. Oni nisu neke istaknute osobe u svetu, niti su materijalno bogati. Njihova hrana se obično sastoji samo od pirinča, malo mesa i nešto zeleniša. U mnogim gradovima i selima ljudi nemaju ni struju, ni tekuću vodu. U selima nema uvek hleba, a da ne govorimo o puteru i siru. Pa ipak, naša draga braća i sestre su zahvalni Jehovi za hranu koju imaju za tekući dan i raduju se jednostavnom životu. Umesto da ’brinu šta će jesti ili šta će piti ili o svom telu šta će obući‘, oni nastoje da stalno najpre traže Kraljevstvo i Božju pravednost (Mat. 6:31-33). Oni su zahvalni što imaju prednost da služe Jehovi, Univerzalnom Suverenu, i pridružuju se psalmisti govoreći: „Jehova kraljuje! Nek se raduje zemlja! Nek se mnoga ostrva vesele!“ (Ps. 97:1).
Jedna malgaška izreka savetuje: „Budi kao kameleon — jednim okom gledaj u prošlost a drugim u budućnost.“ Dobro je jednim okom gledati u prošlost da bi se naučilo nešto iz ranijih iskustava. Ali nema nikakve koristi od nastojanja da u mislima živimo u prošlosti. Pred nama je budućnost. Najbolje vreme tek predstoji. Jehova je pred nas stavio život — večni život — u raju na celoj zemlji, ispunjenom ljudima koji stvarno vole jedni druge. Jehovini svedoci na Madagaskaru su odlučni da im oči budu uperene ka tom cilju.
[Slika na celoj 224. strani]
[Slike na 230. strani]
(1) Rabeazi Noel, (2) Robert Nizbet, (3) Bert Maklaki, (4) Adam Lisjak, (5) Eduar Marlo, (6) Narsis Marlo
[Slika na 233. strani]
Remo i Vera Kokanan
[Slika na 235. strani]
Andrijamoara Feliks, jedan od prvih lokalnih specijalnih pionira
[Slika na 236. strani]
Sve se ručno radilo
[Slika na 237. strani]
Razoamalala Luiz, dugogodišnji prevodilac
[Slika na 245. strani]
Andrijamazi Teodor uči nove misionare malgaškom jeziku
[Slike na 251. strani]
Završeni kompleks podružnice i Odbor podružnice (s leva na desno): Eleha, Remo Kokanan, Diražlal Bagvandži