Najveći broj objavitelja u Indoneziji 2008. godine bio je 21 699. Objekti podružnice su postali premali i, pošto su izgrađeni za vreme zabrane, nalazili su se daleko od Džakarte. Dakle, bila je potrebna veća podružnica, blizu glavnog grada.

 Tri godine kasnije, braća su kupila prostor potpuno drugačiji od onoga na kom se nalazila prethodna podružnica — čitav 31. sprat moderne zgrade od preko 40 spratova, nedaleko od centra Džakarte. Braća su zatim kupila 12 spratova u obližnjoj stambenoj zgradi gde se može smestiti preko 80 betelskih dobrovoljaca. Kupili su i četvorospratnu zgradu za različita betelska odeljenja.

Sluge za gradnju iz različitih zemalja radile su zajedno sa unajmljenim izvođačima radova da bi adaptirali kancelarije i stanove. „Jehova nam je uvek iznova pomagao kada su se javljali naizgled nerešivi problemi“, kaže nadglednik gradnje Daren Berg. „Na primer, hteli smo da uvedemo najsavremenije postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, ali pošto vlasti nisu bile upoznate s tom novom tehnologijom, nisu nam dale odobrenje. Tada je jedan tamošnji brat koji je inženjer izneo naš slučaj pred jednog službenika na višem položaju. On nam je odmah odobrio zahtev, rekavši da ima potpuno poverenje u ono što kaže naš brat.“

Nova podružnica je posvećena 14. februara 2015. Entoni Moris, član Vodećeg tela, izneo je govor za posvećenje. Vinsent Vitanto Ipikusuma, član Odbora podružnice, kaže: „Sada se nalazimo u prestižnom kraju, gde su smeštene vodeće korporacije u Indoneziji. Više se ne krijemo.  Ljudi sada primećuju Jehovine svedoke. Vide da smo ozbiljna organizacija.“

Nedavnih godina, sve veći broj objavitelja iz drugih zemalja se preseljava u Indoneziju. „U zemljama kao što je naša mnogo znače objavitelji koji se dosele da bi pomogli“, kaže Lotar Mihank. „Oni unose iskustvo, zrelost i entuzijazam u skupštine i doprinose tome da braća još više cene naše međunarodno bratstvo.“ Šta je u njima probudilo želju da se presele? I kako su se uklopili? Pogledajmo šta su rekli neki od njih.

Džejson i Kejsi Gibs iz Sjedinjenih Država kažu: „Analizirali smo tabelu u Godišnjaku i ustanovili da je Indonezija među zemljama u kojima je broj objavitelja mnogo manji u odnosu na broj stanovnika. Zatim su nam prijatelji koji su se tamo preselili da bi pomogli braći rekli da u toj zemlji postoji veliki potencijal za napredak. Zato smo telefonirali indonežanskoj podružnici i oni su nas uputili na Bali. U Indoneziji  se tada tek započinjalo s propovedanjem na engleskom, pa je naša pomoć bila dobrodošla. Planirali smo da odemo na godinu dana, a ostali smo tri. Većina ljudi kojima smo propovedali nikada ranije nije čula za Jehovine svedoke. U službi nam je predivno!“

Stjuart i Mendi Vilijams, sredovečni bračni par iz Australije, kaže: „Želeli smo da upoznamo ljude žedne istine, pa smo odlučili da se preselimo u Indoneziju. U Malangu, u Istočnoj Javi, upoznali smo na hiljade studenata koji znaju engleski i koji su rado slušali dobru vest. Mnogo im se sviđa naš sajt jw.org! Ovde je divota ići u službu.“

Takahiro i Mari Akijama, koji služe kao pioniri u Džokdžakarti, na Javi, kažu: „Ovde se osećamo bezbednije nego u Japanu. Ljudi su prijatni i ljubazni. Mnoge od njih, naročito mlade, zanimaju druge religije. Kad smo jednom prilikom svedočili na javnom mestu uz pomoć stola s literaturom, za samo pet sati smo uručili 2 600 časopisa.“

Den i Džanin Mur su bračni par i imaju skoro 60 godina. Oni iznose svoje utiske: „Kada idemo u službu, ljudi se okupe oko nas. Nasmešimo im se i oni nam uzvrate. Isprva budu radoznali, potom se zainteresuju i na kraju oduševe. Kada im pročitamo nešto iz Biblije, neki pitaju: ’Mogu li to da zapišem?‘ Dive se biblijskoj mudrosti. Godinu dana smo ovde i žao nam je što nismo došli ranije. Tražili smo područje na kom se nije toliko propovedalo — i našli smo ga!“

Misja i Kristina Berens su došli kao misionari 2009. i sada su u putujućoj službi. Oni pričaju: „Čak i na ostrvu Madura u Istočnoj Javi, gde žive najkonzervativniji muslimani u  Indoneziji, odaziv je fantastičan. Ljudi u automobilima se zaustavljaju i od nas traže časopise. Neki kažu: ’Ja sam musliman, ali volim da čitam ove časopise. Mogu li dobiti još za moje prijatelje?‘ Milina je propovedati ovde!“

Kada je Frenk Rajs 1931. godine stigao u Džakartu, Indonezija je imala oko 60 000 000 stanovnika. Sada ih ima skoro 260 000 000, što je stavlja na četvrto mesto na svetu po broju stanovnika.

I Jehovini svedoci su u međuvremenu doživeli veliki porast. Godine 1946, nakon surovog  Drugog svetskog rata, bilo je svega deset objavitelja. Danas u ovoj zemlji ima preko 26 000 Svedoka, što je jasan pokazatelj Jehovinog blagoslova! A budući da su Spomen-svečanosti 2015. godine prisustvovale 55 864 osobe, očigledno je da ima još potencijala za daljnji porast.

Isus je rekao: „Zaista, žetva je velika, a radnika je malo. Zato molite Gospodara žetve da pošalje radnike na svoju žetvu“ (Mat. 9:37, 38). Jehovine sluge u Indoneziji žive u skladu s tim rečima. Rešeni su da daju sve od sebe kako bi svetili Jehovino veliko ime na mnogobrojnim ostrvima ove zemlje (Is. 24:15).