Tokom mnogih godina zabrane, braća u Indoneziji su slušala Isusov savet da budu „oprezni kao zmije, a bezazleni kao golubovi“ (Mat. 10:16). Ali po dobijanju slobode, braća su morala da nauče kako da odvažno propovedaju (Dela 4:31).

Primera radi, neka braća su se ustezala da propovedaju od vrata do vrata i uglavnom su išla u naknadne posete i na biblijske kurseve. Drugi su se ustručavali da svedoče muslimanima. Mnogi su se predstavljali kao hrišćani umesto kao Jehovini svedoci i u službi su koristili druge prevode a ne prevod Novi svet. a Neki objavitelji su se ustručavali da daju ljudima biblijsku literaturu.

Neke od tih navika braći su ostale iz perioda zabrane. Druge su proistekle iz tamošnje kulture, prema kojoj su ljudi skloniji tome da popuštaju nego da ulaze u sukob i da budu previše obazrivi pre nego direktni. Kako bi se to moglo promeniti?

Jehova se pobrinuo za to putem duhovno zrele braće (Ef. 4:11, 12). Na primer, 2010. je član Vodećeg tela, Stiven Let, podstakao braću da svete Božje ime tako što slobodno u službi koriste prevod Novi svet. „Govor brata Leta duboko je uticao na mnoge objavitelje“, kaže misionar Misja Berens. „Razumeli su koliko je važno hrabro se izjašnjavati kao Jehovin svedok i s ponosom braniti Božju Reč.“

 Pošto muslimani u Indoneziji često pomisle da smo pripadnici neke hrišćanske crkve, u indonežanskom izdanju Naše službe za Kraljevstvo stajalo je sledeće uputstvo: „Uglavnom je najbolje reći da smo Jehovini svedoci na početku razgovora [...] Ponosni smo što zastupamo Jehovu i želimo da obznanimo njegovo ime i nameru ljudima na našem području!“ Šinsuke Kavamoto, koji služi u indonežanskoj podružnici, kaže: „Ovaj direktan ali taktičan pristup donosi dobre rezultate. Mnogi muslimani bi voleli da znaju ko su Jehovini svedoci. Zanima ih po čemu se razlikujemo od ostalih. Njihova radoznalost nam pruža priliku da damo dobro svedočanstvo.“

Objavitelji su bili podstaknuti da više uručuju Stražarsku kulu i Probudite se! „Čitajući naše časopise ljudi će nas bolje upoznati“, kaže koordinator odbora podružnice, Lotar Mihank. „Časopisi omekšavaju ’tlo‘ i otvaraju istini put do srca. Kada ih nadaleko i naširoko dajemo, pružamo priliku većem broju ljudi da upoznaju Jehovu.“

Podružnica u Indoneziji je 2013. godine počela sa dva nova oblika svedočenja koje je odobrilo Vodeće telo: svedočenje u metropolama i svedočenje na javnim mestima na nivou skupštine. Zahvaljujući tome, još više Indonežana ima priliku da sazna dobru vest.

Prvi od nekoliko stolova za svedočenje u metropolama bio je postavljen u velikom tržnom centru elektronike u Zapadnoj Džakarti. Zatim su skupštine počele sa službom sa stalcima i stolovima na svojim područjima. Za godinu dana, u gradovima širom Indonezije svedočilo se sa  preko 400 stolova i stalaka. Kakve rezultate je to donelo?

Jusak Uniplaita, starešina u Džakarti, kaže: „Pre nego što smo počeli sa svedočenjem na javnim mestima, naša skupština je mesečno naručivala 1 200 časopisa. Šest meseci kasnije, naša mesečna narudžba je iznosila 6 000 časopisa. Sada nam je potrebno 8 000. Takođe dajemo i mnogo knjiga i brošura.“ U Medanu, u Severnoj Sumatri, mala grupa pionira postavila je stalke na tri mesta. Tokom prvog meseca, uručili su 115 knjiga i oko 1 800 časopisa. Posle dva meseca, oko 60 pionira na sedam lokacija dalo je 1 200 knjiga i 12 400 časopisa. „Objavitelji uživaju u novim metodama svedočenja. One pokazuju koliki potencijal Indonezija ima u duhovnom pogledu“, kaže misionar Džesi Klark. „Svedočenje na javnim mestima je pun pogodak!“

Indonezija leži u središtu jedne od jezički najraznolikijih regija sveta. b Dok većina stanovnika govori indonežanski, koji je zvanični jezik, mnogi govore i neki lokalni jezik — jezik njihovog srca.

Godine 2012, podružnica je odlučila da izvidi situaciju na ovom polju. „Za početak smo počeli s prevođenjem na 12 lokalnih jezika kojima govori otprilike 120 miliona ljudi“, kaže Tom van Lemputen. „Kada su naši prevodioci za javanski prvi put videli primerak traktata koji su preveli, zaplakali su od radosti. Konačno su imali duhovnu hranu na svom jeziku!“

 Ipak, većina skupština je nastavila da održava sastanke na indonežanskom, čak i tamo gde je većina ljudi govorila neki urođenički jezik. „Moja supruga, Karmen, i ja smo 2013. godine bili na dvodnevnom pokrajinskom sastanku na ostrvu Nias, u Severnoj Sumatri“, seća se Lotar Mihank. „Većini od 400 prisutnih maternji jezik je bio nias, a svi govori su bili na indonežanskom. Nakon dogovora s govornicima, obavestili smo publiku da će narednog dana program biti na jeziku nias. Sutradan je došlo čak 600 ljudi.“ Karmen dodaje: „Bilo je očigledno da prisutni pažljivije prate program nego prethodnog dana, kada su govori bili na indonežanskom. Bili su oduševljeni što čuju biblijske misli na svom jeziku i potpuno ih razumeju.“

 Čak i gluve osobe u Indoneziji sada mogu „čuti“ biblijsku istinu na svom jeziku. Od 2010, prevodilački tim za indonežanski znakovni jezik preveo je sedam brošura i osam traktata. Pored toga, podružnica je finansirala da se 24 puta održi kurs znakovnog jezika, koji je pohađalo više od 750 braće i sestara koji služe na znakovnom. Danas postoje 23 skupštine i grupe na znakovnom jeziku i one u duhovnom pogledu pomažu gluvima, kojih, po nekim procenama, u Indoneziji ima tri miliona.

Trenutno u Prevodilačkom odeljenju u Indoneziji ima 37 timova. Širom Indonezije, na 19 lokacija radi 117 prevodilaca i 50 njih koji služe kao pomoćno osoblje.