Kada je bio na istočnoj strani Galilejskog mora, Isus je čudom nahranio hiljade ljudi, a zatim se sklonio kada su hteli da ga postave za kralja. Uveče tog dana, hodao je po olujnom moru i spasao Petra, koji je takođe hodao po vodi, ali kada je posumnjao, počeo je da tone. Isus je tada umirio oluju i tako najverovatnije spasao učenike od brodoloma.

Potom se vratio na zapadnu obalu Galilejskog mora, na područje Kapernauma. Oni koje je čudom nahranio pronašli su ga i upitali: „Kada si došao ovamo?“ Isus ih je prekorio jer su ga tražili nadajući se da će ih ponovo nahraniti. Zatim ih je podstakao: „Nemojte raditi za hranu koja propada, nego za hranu koja ostaje za večni život.“ A oni su ga upitali: „Šta treba da radimo da bismo činili dela koja Bog želi?“ (Jovan 6:25-28).

Možda su mislili na dela koja su izneta u Zakonu, ali je Isus ukazivao na nešto važnije: „Delo koje Bog želi jeste da iskazujete veru u onoga koga je on poslao.“ Međutim, narod nije pokazivao takvu veru u Isusa, uprkos svemu što je činio. Tražili su da im da znak kako bi poverovali u njega. „Kakvo delo ti obavljaš?“, pitali su ga. „Naši praočevi su jeli manu u pustinji, kao što je napisano: ’Hleb s neba dao im je da jedu‘“ (Jovan 6:29-31; Psalam 78:24).

Kada su tražili znak od njega, Isus im je skrenuo pažnju na onog ko stoji iza svih čuda: „Kažem vam, nije vam Mojsije dao hleb s neba, nego vam moj Otac daje pravi hleb s neba. Jer Božji hleb je Onaj koji silazi s neba i daje život svetu.“ Ne shvatajući o čemu im govori, oni su ga zamolili: „Gospode, daj nam uvek taj hleb“ (Jovan 6:32-34). Na kakav je „hleb“ Isus mislio?

On im je objasnio: „Ja sam hleb života. Onaj ko dolazi k meni neće ogladneti i onaj ko iskazuje veru u mene neće nikada ožedneti. Ali rekao sam vam: videli ste me, a ipak ne verujete [...] jer nisam sišao s neba da vršim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao. A volja onoga koji me je poslao jeste da ne izgubim nikoga od onih koje mi je dao, nego da ih uskrsnem u poslednji dan. Jer je volja mog Oca da svako ko vidi Sina i iskazuje veru u njega ima večni život“ (Jovan 6:35-40).

To je izazvalo komešanje među Judejcima i oni su počeli da gunđaju protiv njega, jer je za sebe rekao da je „hleb koji je sišao s neba“ (Jovan 6:41). Za njih je on bio samo običan čovek iz galilejskog grada Nazareta. Zato su se pitali: „Zar nije to Isus, Josifov sin, čijeg oca i majku poznajemo?“ (Jovan 6:42).

„Ne gunđajte među sobom“, obratio im se Isus. „Niko ne može doći k meni ako ga ne privuče Otac, koji me je poslao. I ja ću ga uskrsnuti u poslednji dan. U Prorocima je napisano: ’Svi će biti poučeni od Jehove.‘ Svako ko sluša Oca i uči od njega, dolazi k meni. To ne znači da je iko video Oca, osim onoga koji je od Boga, on je video Oca. Zaista, zaista, kažem vam, onaj ko veruje ima večni život“ (Jovan 6:43-47; Isaija 54:13).

Isus je ranije u razgovoru s Nikodimom objasnio kako je večni život povezan s verom u Sina čovečjeg. Tada je rekao da ’niko ko iskazuje veru u [Božjeg jedinorođenog  Sina] neće biti uništen, nego će imati večni život‘ (Jovan 3:15, 16). Sada je govorio pred mnogo većim mnoštvom i objasnio im kako oni preko njega mogu dobiti večni život, koji im ni mana niti ijedan doslovan hleb ne mogu obezbediti. Kako onda mogu dobiti večni život? Isus je ponovio: „Ja sam hleb života“ (Jovan 6:48).

Međutim, ovaj put nije rekao sve o tome. Još neke važne misli izneće u sinagogi u Kapernaumu.