Da li Jehovini svedoci nagovaraju druge da promene religiju?
Ne. U našem časopisu Stražarska kula navodi se: „Nije ispravno vršiti pritisak na ljude da bi promenili svoju religiju.“ a Takav stav imamo iz sledećih razloga:
Isus nikada nije nagovarao ljude da prihvate njegova učenja. Znao je da se neće mnogo njih odazvati na njegovu poruku (Matej 7:13, 14). Kada su se neki njegovi učenici sablaznili na ono što je rekao, Isus ih nije nagovarao da ostanu, već ih je pustio da odu (Jovan 6:60-62, 66-68).
Isus je poučio svoje sledbenike da ne prisiljavaju druge da promene svoja verovanja. Umesto da nameću drugima dobru vest o Kraljevstvu, njegovi učenici su tražili one koji su želeli da je prihvate (Matej 10:7, 11-14).
Besmisleno je primoravati druge da promene religiju, jer Bog prihvata samo one koji mu služe iz ljubavi (Ponovljeni zakoni 6:4, 5; Matej 22:37, 38).
Da li Svedoci vrše prozelitizam?
Tačno je da biblijsku poruku prenosimo „sve do kraja zemlje“ i da to činimo „javno i idući od kuće do kuće“, kao što piše u Bibliji (Dela apostolska 1:8; 10:42; 20:20). Kao i prve hrišćane, i nas ponekad optužuju da nezakonito vršimo prozelitizam (Dela apostolska 18:12, 13). Međutim, te optužbe su neosnovane. Mi nikome ne namećemo svoja verovanja, već smatramo da ljudi treba da saznaju biblijsku istinu kako bi mogli da naprave izbor.
Mi ne nagovaramo ljude da promene religiju, ne sprovodimo političku kampanju pod okriljem religije niti nudimo materijalnu ili socijalnu pomoć da bismo pridobili nove sledbenike. Nasuprot tome, neki koji tvrde da su hrišćani sramote Hrista čineći takve stvari. b
Da li neko ima pravo da promeni religiju?
Da. U Bibliji se jasno vidi da ljudi imaju pravo da promene svoju religiju. U njoj se nalaze primeri mnogih koji nisu zadržali religiju svojih predaka već su svojom voljom odlučili da obožavaju istinitog Boga. Avraham, Ruta, neki Atinjani i apostol Pavle su samo neki od njih (Isus Navin 24:2; Ruta 1:14-16; Dela apostolska 17:22, 30-34; Galatima 1:14, 23). Osim toga, čak i kada osoba donese nemudru odluku i napusti religiju koju Bog odobrava, Biblija joj ne uskraćuje to pravo (1. Jovanova 2:19).
Pravo na promenu religije podržava i Opšta deklaracija o pravima čoveka, koju Ujedinjene nacije nazivaju „temeljom zakona o međunarodnim ljudskim pravima“. U ovom dokumentu se navodi da svako ima „slobodu da promeni svoju religiju ili verovanja“ i „da traži, prihvati i pruža informacije i ideje“, uključujući i religiozne ideje. c Naravno, ovo pravo podrazumeva i obavezu da poštujemo pravo drugih da zadrže svoja verovanja i odbiju ideje s kojima se ne slažu.
Da li promena religije sramoti porodičnu tradiciju?
Ne mora da znači. Biblija nas podstiče da poštujemo svakoga, bez obzira na religioznu pripadnost (1. Petrova 2:17). Pored toga, Jehovini svedoci slušaju biblijsku zapovest da poštuju roditelje, čak i kada oni imaju drugačija verovanja (Efešanima 6:2, 3).
Ipak, ne gledaju svi tako na promenu religije. Jedna žena koja je odrasla u Zambiji kaže: „U mom okruženju, promena religije [...] smatra se činom neverstva, izdajom porodice i zajednice.“ Ona je to doživela kada je kao tinejdžerka počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima i ubrzo nakon toga odlučila da promeni religiju. Ona kaže: „Roditelji su mi stalno ponavljali da sam ih razočarala i izneverila. To mi je veoma teško palo, pošto mi njihova podrška puno znači [...] To što sam izabrala da budem verna Jehovi, a ne verskoj tradiciji, ne znači da sam izneverila svoju porodicu.“ d
a Videti Stražarsku kulu od 1. januara 2002, strana 12, odlomak 15.
b Na primer, Karlo Veliki je oko 785. n. e. izdao naredbu da se kazni smrću svaki stanovnik Saksonije koji odbije da se krsti kao hrišćanin. Takođe, Augzburškim mirom iz 1555, koji su potpisale zaraćene frakcije u Svetom rimskom carstvu, utvrđeno je da regionalni vladar mora biti ili rimokatolik ili luteran i da svi njegovi podanici moraju pripadati njegovoj religiji. Oni koji nisu prihvatili veru svog vladara morali su da se isele iz zemlje.
c Slična prava reguliše Afrička povelja o pravima čoveka i naroda, Američka konvencija o ljudskim pravima i obavezama, Arapska povelja o ljudskim pravima iz 2004, Deklaracija ASEAN-a (Savez država Jugoistočne Azije) o ljudskim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Međutim, čak i zemlje koje tvrde da štite takva prava ne poštuju ih u istoj meri.
d Jehova je Božje ime, kao što se može videti u Svetom pismu.