Nekim ljudima treba puno vremena da nešto nauče na svojim greškama. Ja sam bio jedan od njih. Rođen sam i odrastao u Barseloni, drugom po veličini gradu u Španiji. Moja porodica je živela u Somorostru, naselju koje zauzima veliki deo gradske obale. Taj deo grada bio je poznat po kriminalu i preprodaji droge.

 Moji roditelji su imali devetoro dece, a ja sam bio najstariji. Pošto smo bili veoma siromašni, otac me je poslao da radim kao sakupljač loptica u obližnjem teniskom klubu. Imao sam deset godina i radio sam deset sati svakog dana. Zbog toga nisam mogao da idem u školu kao druga deca mojih godina. Kada sam napunio 14 godina, počeo sam da radim u jednoj radionici na mašinama za obradu metala.

 Godine 1975, pozvan sam na odsluženje vojnog roka, što je u Španiji bilo obavezno. Želeo sam da se bavim nečim uzbudljivim, pa sam se prijavio u Špansku legiju stranaca u Melilji, španskoj enklavi u severnoj Africi. U to vreme sam se upleo u mračni svet droge i alkohola.

 Kada sam napustio Legiju, vratio sam se u Barselonu i oformio bandu. Krali smo sve što nam je dopadalo šaka. Zatim bismo ukradenu robu prodavali da bismo imalo novca za drogu. Počeo sam da uzimam LSD i amfetamine i život mi se vrteo oko seksa, alkohola i kocke. Zbog tako destruktivnog načina života bio sam sve nasilniji. Uvek sam sa sobom nosio nož, sekiru ili mačetu i nisam se ustezao da ih upotrebim ako sam smatrao da je to neophodno.

 Jednom prilikom smo ukrali automobil i policijska potera je krenula za nama. Bilo je kao na filmu. Posle otprilike 30 kilometara počeli su da pucaju na nas. Na kraju smo se slupali i svi smo pobegli. Kada je moj otac saznao za to, izbacio me je iz kuće.

 Narednih pet godina ulice su postale moj dom. Spavao sam u prolazima, kamionima, na klupama u parkovima i na grobljima. Neko vreme sam čak živeo u pećini. Moj život nije imao nikakvog smisla i mislio sam da nije važno da li sam živ ili mrtav. Sećam se da sam se pod uticajem droge sekao po zglobovima i rukama. I dan-danas imam ožiljke od toga.

 Kada mi je bilo 28 godina, majka me je našla i pozvala me da se vratim kući. Rekao sam da hoću i obećao sam joj da ću srediti svoj život, ali mi je trebalo mnogo vremena da ispunim to obećanje.

 Jednog popodneva, dvoje Jehovinih svedoka je došlo na naša vrata. Dok sam ih slušao, otac mi je dovikivao iz kuće da im zalupim vrata pred nosom. Ali pošto nikada nisam voleo da slušam naređenja, ignorisao sam ga. Ponudili su mi tri knjižice, koje sam rado uzeo. Pitao sam ih gde se sastaju i nekoliko dana kasnije sam se pojavio ispred Dvorane Kraljevstva.

 Prvo mi je upalo u oči kako su svi bili lepo obučeni. Za razliku od njih, ja sam imao dugu kosu, neurednu bradu i pohabanu odeću. Bilo je očigledno da se ne uklapam, pa sam zato ostao ispred Dvorane. Ali sam se iznenadio kada sam među tim ljudima u odelu prepoznao Huana s kojim sam nekad bio u bandi. Kasnije sam saznao da je postao Jehovin svedok samo godinu dana ranije. Njegovo prisustvo mi je dalo hrabrosti da uđem unutra i budem na sastanku. Tada je u mom životu sve počelo da se menja.

 Prihvatio sam da proučavam Bibliju i brzo sam uvideo da ako želim da me Bog prihvati moram da promenim svoju nasilnu narav i nemoralni način života. To nije bilo lako. Shvatio sam da moram da se promenim „obnavljanjem svog uma“ (Rimljanima 12:2). Božje milosrđe me je duboko dirnulo. Uprkos svim mojim greškama, osećao sam da mi Bog pruža još jednu šansu. Ono što sam učio o Jehovi Bogu duboko se urezivalo u moje srce. Postalo mi je jasno da postoji Stvoritelj kome je stalo do mene (1. Petrova 5:6, 7).

 To me je podstaklo da se menjam. Na primer, kada sam tokom proučavanja naišao na temu duvana, rekao sam sebi: „Ako Jehova Bog želi da ostanem čist u svemu onda je gotovo sa cigaretama“ (2. Korinćanima 7:1). I završile su u đubretu!

 Morao sam i da prestanem da uzimam i prodajem drogu. Za to mi je trebalo malo više vremena i snage. Da bih to uspeo, znao sam da moram da prekinem veze s nekadašnjim društvom. Zbog uticaja koji su vršili na mene, nisam mogao duhovno da napredujem. Međutim, s vremenom sam više počeo da se oslanjam na Boga i na svoje nove prijatelje u skupštini. Nikada ranije nisam doživeo da me neko tako voli i da brine za mene. Kako su meseci prolazili, konačno sam uspeo da prekinem s drogom i da obučem „novu ličnost“, koja će mi omogućiti da dobijem Božje priznanje (Efešanima 4:24). Krstio sam se kao Jehovin svedok u avgustu 1985.

 Biblija je mom životu dala novi smisao. Oslobodila me je navika koje su uništavale moje telo i dostojanstvo. Više od 30 mojih nekadašnjih prijatelja umrlo je od side ili neke druge bolesti povezane s drogom. Kako sam samo zahvalan što sam primenjujući biblijska načela izbegao takve tragične posledice.

 Noževi i sekire koje sam nekada kao mladić nosio, sada su stvar prošlosti. Nikada nisam ni pomislio da ću umesto toga nositi Bibliju da bih pomagao ljudima. Moja supruga i ja sada dosta vremena posvećujemo propovedanju.

 Moji roditelji nikada nisu postali Jehovini svedoci, ali cene pozitivan uticaj koji Biblija ima na mene. Moj otac je čak branio Jehovine svedoke pred svim svojim kolegama. Njemu je potpuno jasno da je moja nova vera odgovorna za promene nabolje u mom životu. Moja majka uvek kaže da je trebalo ranije da počnem da proučavam Bibliju. Potpuno se slažem s njom.

 Iz ličnog iskustva sam video koliko je besmisleno tražiti zadovoljstvo u drogama i drugim porocima. Sada istinsko zadovoljstvo pronalazim u tome što drugima prenosim ono što sam naučio iz Božje Reči, ono što mi je bukvalno spaslo život.