Bio je hladan i tmuran dan u Alberti, u Kanadi. Bob je vozio oko 100 kilometara na čas kada mu je iznenada pukla zadnja leva guma. Budući da nije odmah shvatio šta se dogodilo, nastavio je da vozi ka kući, do koje je bilo još pet kilometara.

 Bob u pismu koje je poslao obližnjoj Dvorani Kraljevstva Jehovinih svedoka dalje kaže: „Petoro mladih koji su prolazili u autu pored mene spustili su prozor da mi kažu da mi je pukla guma. Zaustavili smo se i oni su se ponudili da mi pomognu. Nisam ni znao da li u autu imam rezervnu gumu i dizalicu. Dok sam sedeo u svojim invalidskim kolicima pored auto-puta, oni su se podvukli pod moj auto, pronašli i rezervni točak i dizalicu i zamenili mi gumu. Sneg je vejao i bilo je prilično hladno. Iako su bili veoma lepo obučeni, nije im bio problem da mi pomognu i zahvaljujući tome sam mogao da produžim. Sam ne bih mogao ništa.

 „Zahvalan sam tim mladim ljudima što su mi pomogli. Bili su na tom području kako bi propovedali od kuće do kuće. Njihova dela govore više od reči. Spasli su me velike muke i to mnogo cenim. Ko bi rekao da će tog dana na auto-putu biti tako divnih mladih osoba, dobrih poput anđela?“